Књига: Духовне муње – Радмило Мићковић

Радмило Мићковић - Духовне муњеКњига афоризама „Духовне муње“ Радмила Мићковића – сатиричара, песника, прозаисте и есејисте из Раче Крагујевачке, објављена почетком јула, представља пресек афористичарског стваралаштва овог врхунског књижевног ствараоца.

„Духовне муње“ обухватају афоризме из шест до сада објављених књига: „Све ће то народ отплатити“ (1994 и 1998), „Волим и ја вас“ (1999), „После потопа“ (2001), „Неподобна књига“ (2003), „Исповест тровача смехом“ (2006), „Литерарни узлет Мамлаза Баљошевића“ (Скица за портрет једног народа – 2012), и из необјављеног рукописа „Измишљотине“.

Рецензенти књиге су: Александар Баљак, Васил Толевски, Вељко Рајковић и Нинус Несторовић.

Изводи из рецензија:

СУТРА ЈЕ НОВО ЈУЧЕ
(Радмило Мићковић – Духовне муње)

Није ово римско време Децима Јунија Јувенала у које су за оштру реч упућену владару, сатиричару секли руку (значи, време опасно по здравље и живот); није ово ни осамнаести век, време Данијела Дефоа који је због сатире био стављен на стуб срама, па је уместо сатире продужио да пише песме и авантуристичке романе; није ни време Леца и најновијих савременика где се тражи начин како да се оштра критика савије у обланду, како писац не би навукао гнев великана државних органа.

Ово је време за људе, као што је Радмило Мићковић и други савременици, који стварајући сатиру трасирају пут борбе против оних који нису спремни да прихвате критику постојећег, за коју су они највише криви. Зна он да је сатира најтежи литерарни облик, који има моћ да се наруга нечем, или некоме, а притом да не увреди, већ да духовитом и мисаоном презентацијом укаже да му је предмет исмевања општи поглед на деструктивне елементе и појаве у друштву. Његово гласно артикулисање даје повод за разне опсервације онога што уништава живљење наших грађана, побуђује сијасет разних закључака о предметима његове сатире. Можда ће некоме његови радови изгледати као суморне и црне слутње. Али, ако се схвати примарни постулат да је сатира претходница невоље, коју морамо спречити или лечити, онда његов поглед на свет, угао гледања, начин презентирања мисли, остаје његов главни правац стварања. Он неизмерно воли оно што критикује, не ставља то на стуб срама, већ на увид јавности, не шкртари на речима, да би остварио песничко расположење, не прибегава магловитости у писању, већ му је мисао чиста као и јако препознатљива…

Задатак расног сатиричара као што је Радмило Мићковић, је да обради на сатирично-хумористички начин појаве које се дешавају у друштву, пре свега начина мишљења носилаца власти и њиховог понашања у јавности. Ефекти који произилазе из ових запажања су прави камен темељац за стварање бисера сатиричних погледа презентираних у облику афоризма.

Његов немилосрдни поглед према свему овоме изнедрио је сијасет бисера, који ће дуго бити носиоци карактерних црта и самог аутора.

Албанци су срушили бројне српске цркве и
манастире. Умирује чињеница да је већина
била стара скоро хиљаду година.

Сатира нема за циљ да некога само насмеје, да отвори блажени осмех на лицу читаоца, већ да га стави у стање дубоке замишљености за оно што аутор пише. Иако су његови афоризми оштри и рески до бола, згуснути зарад лакшег конзумирања, свака му реч има смисла. Ипак, поента, ма како била горка и тешка за конзумовање, даје слику правог стања ствари у време у коме се ствара.

Баш у војничким чизмама,
прошли смо као боси по трњу.

Он немилосрдно разоткрива нашминкану стварност која се нуди његовим сународницима. Моћнике ставља на врх пиједестала, не да би их величао, него да бисмо их сви видели, онако свучене, до голе коже. То је иронична опомена на дугу традицију угњетавања и искоришћавања. Његово српче расте у његовим очима, постаје Србин који је неуништив и поред армије злобника који га нападају.

Од нас нема паметније нације.
Овде се мозак просипа на сваком кораку.

Као човек који поседује и који је прочитао све његове књиге, морам да констатујем једну чињеницу а то је: Радмило Мићковић из дана у дан израста у правог џина српске и балканске сатире. Сваке године нас обасјају његови нови афоризми, које ствара са лакоћом и које бруси до драгуља који излазе пред очи јавности.

Његов перманентан рад и спремност да свој опус стави на увид и критику својих колега и јавности, како би извукао максимум од онога што ствара сваким даном, заступљеност разним медијима и његова посвећеност овом литарарном жанру, даје ми за право да констатујем да ће он још дуго пркосити преварним силама и моћницима друштва, јер и он је великан који своју праву и тешку сатиру поносно носи на својим плећима.

Дана 31.01. 2016.
Скопље, Македонија

Васил Толевски

 

СЛОВО О КЊИЗИ

Стварање афоризма је вербални жонглерај – срочи Радмило у књизи овај лијепи домишљај и нацрта скицу за свој афористичарски портрет.; одмах, потом, устврди и ово: Песма је слика усталасане душе, а афоризам је траг потиснутог гнева; и разголити себе до суштине својег списатељског нерва.

Један је од рјетких пјесника међу афористичарском братијом. Ево доказа: Како визуелно представити празнину? Како речима описати ћутање? Мудар човек има ширину оптимисте, а дубину песимисте. Дакле, пише потпуно у складу са оном познатом да је афоризам „тачка у којој се сијеку умјетност и филозофија.“ Да би скица била комплетирана, велемајсторски се игра сатиром (духовном сатаром), не либећи се да се обруши на непочинства и пошасти које нам, кроз читаву историју, више него успјешно, приређују болесни појединци и нездрави колективитети. Ево неколико примјера: Наши политичари су у годинама када могу много да пруже, а још више да узму.; Било би крви до колена, да баш тада нисмо били на коленима; Питате се како сам се обогатио, а знате да годинама продајем поштење. Не недостаје ни врцавог хумора: Најстарији занат достиже технолошки процват. Увођењем вибратора, нема места где струја није стигла; Хоће ли данас бити воде и струје? Ништа није искључено!

Његове толико особене домишљаје красе све особине врхунског афоризма: сажетост, лапидарност, двосмисленост или вишесмисленост, неочекивана жаока, мудрост и поука, критичност, па и игра ријечима.

Да се између корица ове књиге нашло само ових девет афоризама, књига би опет била за десет(ку).

Вељко Рајковић

 

СУД ЧАСТИ

За разлику од осталих књижевника, сатиричари не беже од стварности. Свакодневно се суочавају са њом, и, што је најважније, они имају храбрости да све што мисле о њој, то јој увек, без околишања, кажу – и то у лице.

Радмило Мићковић је писац који зарања дубоко у себе, трага за одговорима о бесмислу људске охолости, надмености, препотентности, глупости и осталих „врлина“ које данас красе скоро сваког човека. Као и сви други сатиричари и он воли правду. Зато своје књижевне јунаке изводи пред суд части. Пред читаоце.

Кључ успеха за браву незаборава нема сваки писац. Радмило Мићковић је покушао да га нађе. А, да ли је у томе успео, показаће време…

Нинус Несторовић

ИЗБОР АФОРИЗАМА (Вељко Рајковић):

До половине је Бог стварао човека
А од половине су изменили улоге.

Испуњавамо све захтеве светских моћника.
То је наш начин исцрпљивања противника.

У међусобном пљувању
свет је извукао дебљи крај.
Јер, ми смо пљували крв.

Права је
бесконачна злоупотреба три тачке.

За свој народ спремни су
и главу да изгубе.
Ево, почели су од образа.

Хтео сам да дам живот за отаџбину
али ми се учинило логичнијим
да се мајка жртвује за своје дете.

Вођа без мозга је почетна фаза
народа без главе.

Некад су постојали незнани јунаци.
Данас су то непознати починиоци.

Прича се да ми увек поклекнемо на крају.
Зато смо ултиматум потписали
на самом почетку.

Полећела два врана гаврана.
Опоравља се српска авијација!

И глинени голуб може да лети
али га треба осоколити.

Радим на формирању идентитета.
До окончања пројекта потписиваћу се нечитко.

Да ли су то лешеви на путу
или то пут води преко лешева?

Песма је слика усталасане душе
a афоризам је траг потиснутог гнева.

Случај је био необично тежак.
Истрагу нисмо могли ни покренути
а камоли подићи.

Он је један од нас.
И видеће ко смо ми!

После куповине фабрике
идете на одмор.
А где ће вам душа!?

Косово је доскора
одувек било наше.

Комунизам је демократија у шињелу.
Демократија је тиранија у фраку.

Досада је
метастаза oстрашћене равнодушности.

Од нас нема паметније нације.
Овде се мозак просипа на сваком кораку.

Ако сте се осигурали код Дунава
већ сутра можете да скочите с моста!

Кад дани сулудо теку
како рокови могу бити разумни?!

Дипломатија је
љубазна размена презира.

Кад реч изгуби на тежини
добије на маси.

Ратни инвалиди нам просе.
Прошло је време отимачине.

Код толико срећних земаља
ја се родио баш у отаџбини!

Чега нема
највише се види!

Ствар стоји тако да сваког тренутка
може да нам крене.

Тужна је ова демократија.
Још нису сви пропевали.

Повратком са фронта
у великој сам предности.
Не морам да перем обе чарапе.

У животу ти је тако:
или имаш главу или кичму!

 

Приредили: Вељко Рајковић и Владица Миленковић

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , , . Забележите сталну везу.