Причињавање: Звезда

Александар ЧотрићДанас ће се навршити десет година откако тражим посао. За верност бироу рада нећу, нажалост, добити позлаћени сат са угравираном посветом. Зато ћу код куће од родитеља добити прекоре да сам неспособан да пронађем посао и гунђање да више не могу и неће да ме издржавају. И без сата, свестан сам да ми време неповратно пролази.

– Време ти је да зарађујеш, да купиш стан, да се жениш и добијеш децу – то сам принуђен да слушам свакога дана од мојих брижних оца и мајке.

А све може да ми се пребаци, осим да не тражим посао. Свакога дана јављам се на огласе у новинама, телевизији, радију, интернету… Уз диплому о завршеном школовању и остале документе прилажем доказе да говорим три страна језика, да знам да радим на компјутеру, да имам возачку дозволу. Да ми траже, положио бих и за свемирски брод. Одлазим на заказане разговоре у предузећа. Тамо уверавам чланове комисије да сам комуникативан, да имам радне навике, лидерске амбиције, да сам вољан за учење и да сам спреман да слушам глупље од себе. Похађам курсеве за стицање разних вештина, али за посао се тражи вештина коју ја не поседујем. То је вештина подмићивања.

Од кандидата се не тражи да имају везе с послом, него рођачке и страначке везе. Нудили су ми да радим у руднику, на клању пилића, обради камена, постављању мина, поправци комбајна, али шта ћу када то не знам да радим.

– Шта си по занимању? – питају ме кад конкуришем за неки нови посао.

– Доктор астрономије – одговорим поносно.

– Да ли знаш да правиш хороскопе? – често ме питају они који замене астрономију и астрологију. – Можда бисмо у том случају могли нешто и да нађемо за вас

– Не, ја се бавим озбиљном науком.

– Е, ко ти је крив, што си толико учио? – сахране потенцијални послодавци сва моја надања.

Једноставно, нисам рођен под срећном звездом!

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.