Књига: „Неподмитљиве приче“ – Дејан Димитријевић Мита

Дејан Димитријевић Мита - Неподмитљиве причеПрва књига сатиричних прича Дејана Димитријевића Мите „Неподмитљиве приче“ објављена је крајем 2015. године и издању „Просвете“. Рецензент књиге је Драгутин Минић Карло.

ТАЈНИ ЖИВОТ САТИРИКА МИТЕ

Идеју за овај наслов ми је дао чувени амерички филм са Дени Кејом „Тајни живот Волтера Митија“, комедија до суза. А ови тајни и јавни списи (неки су објављени у новинама) исто изазивају сузе – час од смеха, час од очаја, јер овај, за моје године још дечак, води једну врсту полутајног дневника смешних, али и суморних догађаја у Србији. Мита је исправан грађанин, неким чудом запослен, наизглед води миран породичан живот са супругом и ћеркицом. А онда се тај др Џекил (и он ради у Дому здравља) претвара у мистер Хајда, који немилосрдно сецира стање у нашем друштву: од појединаца до појава, које још увек ишчуђују нормалан свет.

Његове кратке сатиричне приче имају далекосежно дејство. Једак, али добронамеран, оптимистички песимиста, храбар довољно или недовољно кукавица… Иако ради у државној здравственој установи, прибегава алтернативним методама лечења друштва – акупунктуром памети.

Пише разрађеним, њему својственим, стилом и не околише много. Зато су његове приче кратке и језгровите, као да су писане у Лакедемонији, а писане су у овој нашој Србији, где свака шуша, од политичара до трговца, много прича, да не би казао ништа.

И није да није примећен: објављују га и у Вечерњим новостима, и у Политици посебно, и у другим гласилима, па је тако ове године добио прву награду за причу на фестивалу „Златна кацига“ у Крушевцу. А кад добијеш награду у граду једног Чкаље, једног Новака Новака, једног мене… значи да си положио хумор и сатиру са одличним успехом и једва довољним владањем.

Због свега тога, књигу Дејана Димитријевића Мите бих препоручио и као разбибригу и као бригу. У сваком случају, занимљива је и поучна.

Драгутин Минић Карло

Избор прича:

ПРОМЕНЕ

Тек што је Тиосав закорачио на коловоз покосио га је аутомобил. Пола сата касније, био је у болници и у коми. Када се освестио, крај њега су били медицинска сестра, полицајац и човек у тамном оделу.

– Како се осећате господине? – упита сестра.

– Одлично! – рече Тиосав – Када могу кући?

– Чим обавимо законске обавезе – рече онај у оделу и објасни: – Прелазили сте улицу ван пешачког прелаза што је по новом закону строго кажњиво и том приликом оштетили једно возило што је такође строго кажњиво.

Тиосав скоро викну:

– Ма платићу и штету и казну само кад преживех. Признајем кривицу.

Опет се јавио онај у оделу.

– Господине, били сте у коми три месеца, а за то време се све променило. Сада се сваки прекршај по одлуци европског парламента кажњава узимањем једног или више делова тела починиоца. Тако је и у овом случају.

– Шта кажеш бре?! – дрекну Тиосав – Да ми вадиш бубрег због преласка улице?! Можеш добити само оно што из бубрега излази и ништа више, не звао се ја Тиосав!

– Па и не зовеш се тако! – умеша се полицајац – По новом правилнику европске уније, твоје име је сада Тис. Сви имамо нова имена, а што се тиче казне, бубрези су ти извађени и продати, а штета и судски трошкови плаћени. Остатак пара иде у касу европског парламента.

Тиосав опсова Европу па викну:

– Али то ми је крштено име већ педесет година! Кум ми га је дао!

– Кумство је укинуто. Имена додељује компјутер по одлуци европског парламента. Не постоје више историја и традиција.

– Еееј Србијо шта си дочекала! – завапи Тис.

– Ни она не постоји. Одлуком европског парламента ово овде је регија седамдесет седам.

Тиосав је наредних десет минута псовао и проклињао Европу, законе и наравно промене, а када се смирио, онај у оделу рече:

– Наш компјутер је предвидео овакво Ваше понашање, а пошто је и то строго кажњиво, унапред су Вам одстрањена плућна крила и тестиси.

Тек сада је уследила канонада псовки, претњи и увреда. Када је завршио, упита их:

– А је л’ компјутер предвидео и ово моје понашање?

Човек у оделу се насмеја.

– Наравно да јесте. Ви из ове регије сте веома лаки за обраду – па принесе огледало Тиосаву.

Овај је зинуо од чуда угледавши само своју главу из које је вирило неколико цевчица. Остатка тела није било.

– Проклетници! – просикта – Шта треба да кажем па да ми узмете и мозак?

– Ништа! – рече човек – Одавно је познато да ви из ове регије немате тај орган.

***

ПРИЗНАТИ ПИСАЦ

Око двадесет два часа у полицијску станицу Стари град, утрчао је један младић пребледео и потпуно мокар.

– Упомоћ! Изгореће! Помозите!

Дежурни полицајац Костић скочи са столице.

– Ко гори момак? Примири се мало. Где гори и ко гори?

Бришући сузе и зној, младић простења: – Гори моје животно дело. Костић подиже обрве.

– Жив… шта? Ко гори човече?! Сабери се и реци о чему се ради!

Младић се онесвести и паде на Костића. Овај (жив човек) опсова па га спусти полако на под и окрену на бок. Тада се из радио станице зачу како се упућује ватрогасна екипа на Дорћол.

– Аух, па њему гори стан! – узвикну капетан Милићевић.

Пола сата касније, освешћен и благо смирен, момак је давао изјаву.
– Име ми је Предраг Зеленбаба. Имам тридесет три године и живим на Дорћолу, Високог Стевана седамнаест. Враћао сам се са предивне књижевне вечери господине. Када сам дошао до зграде видех густ црн дим како се вијори као застава смрти са мог прозора праћена оштрим језицима љутог пламена који је одавао утисак да у њему има живота и који…

– Доста! – дрекну Костић – Дечко није ово писмени задатак српског језика већ дајеш изјаву полицији. Хоћу кратко и јасно – па му припрети прстом.

– Извините ја сам писац па сам се занео. Дакле, дошавши до зграде у којој станујем, видео сам дим са свог прозора.

– Сумњаш ли на кога? Имаш ли непријатеље?

– Немам. Не знам како се то десило, али знам да је све изгубљено. Нема га више. Изгорео је.

Костић опет поскочи.

– Кога нема? Ко је изгорео?! Капетане! Неко је ипак био у стану! Говори човече кога нема више?

Зајецавши, несрећни младић одговори:

– Мог целокупног стваралаштва господине. Полицајац не издржа па му залепи десницу за образ.

Када је свануло, сви јутарњи програми су донели вест да је писцу Зеленбаби изгорео стан и у њему сва његова дела. Поподне, а и наредних дана био је гост телевизијских емисија где је потанко причао о немилом догађају и изгубљеним рукописима. Стотине песама, прича, четири романа, преводи шпанских класика, хиљаде афоризама, небројени есеји и сценарио за филм. Није спутавао сузе када је говорио о конкурсима на које је требало да пошаље своје радове. На питање водитеља зашто нешто од тога поново не напише, јер сигурно му је у сећању, одговарао би како то не би имало смисла.

– Знате, у сваку написану реч ја сам уткао делић себе и не бих могао то наново да радим. Прихватићу ово као печат судбине. Да је хтела да освајам награде, не би ми запалила стан. Можда је ово казна из неког ранијег живота. Читав мој дводеценијски рад је претворен у пепео. Ево, јавно се заклињем да никада више нећу ни слово написати. Готово је.

Убрзо, многа књижевна друштва га прогласише за свог почасног члана. Није се могао десити конкурс, а да он није у жирију. Држао је предавања и од свега тога лепо живео. Његова дела су постхумно награђена. Сви су знали ко је Предраг Зеленбаба, али нису знали шта је писао, нити се усуђивали да питају, јер су поштовали његову одлуку и заклетву.

Кад год би га видео на телевизијском екрану или у новинама, полицајцу Костићу би се јавило питање: зашто је писац трчао до станице која није близу његове зграде када је код себе имао мобилни телефон. И могао се заклети да се оне ноћи Зеленбаба осећао на бензин…

***

ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ ТРУДБЕНИКА

Јутрос око једанаест часова, уз доручак, саставио сам фудбалску репрезентацију, а потом отишао код кума да му помогнем да омлати празну сламу. Током млаћења частили смо се пивом, а по завршетку засели да (уз пиво) бистримо политику и разматрамо положај моде у нас. Вратио сам се кући и не мислећи на умор измислих точак. После краћег гледања у плафон скокнух до оближње цркве да се помолим за добитак у кладионици и ту сретох свог пароха, па као искрени верник осетих потребу да му објасним како се заправо слави слава и укажем на неколико грешака које је Творац начинио пишући заповести. Исцрпљен једва дођох кући и падох у кревет без свлачења. После вишечасовне дремке лако скочих из постеље и као од шале открих топлу воду, а изгледа да сам на добром путу да откријем и рупу на саксији.

Белешка о писцу (из књиге)

Дејан Димитријевић Мита рођен је 1977. године у Београду. Пре него што је почео да пише, бавио се радио водитељством. Много је причао и зато променио четири радио станице. Када је и четврти пут добио отказ, микрофон је заменио оловком и хартијом. Почео је да пише шаљиве песме које је на захтев својих верних слушалаца и објавио 2010. године под називом Добра књига. Годину дана касније објавио је још једну књигу под називом Папир тpпu све (и више га нису молили да објављује).

Да папир заиста трпи све, сада доказује својим неподнош… неподмитљивим причама.

Пише кратке сатиричне приче, песме и понекад афоризме. Награђиван је више пута.

Живи и даље у Београду и без обзира на величину носа, не забада га у туђе ствари.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , . Забележите сталну везу.