Knjiga koja predstavlja „balkanskog satira“ – Srbu Pavlovića

Sredinom marta 2016. godine iz štampe je izašla knjiga aforizama Srbe Pavlovića „Balkanski satir“, koju je priredio književnik Vitomir Teofilović, i predstavlja jedno od najznačajnih izdanja Književno-umetničke asocijacije „Artija“.

Balkanski satir

„Balkanski satir“ se može nazvati antologijskim izdanjem za srpsku i balkansku, ali i svetsku satiru, jer predstavlja presek aforističkog stvaralaštva jednog od najboljih aforističara sa ovih prostora – Srboljuba Srbe Pavlovića. Knjiga ima 354 strane i sadrži 2825 aforizama iz 12 knjiga objavljenih u periodu od 1989. do 2015. godine.

Vitomir Teofilović je pored uloge priređivača bio i recenzent knjige. Njegovu recenziju možete pročitati u celosti:

IGRA DUHA PROTIV ZLODUHA VLASTI

Neki kritičar je davno rekao da su tumači umetnosti suvišni. Doista, ni najbolji kritičari i teoretičari ne mogu svojim tekstovima da dočaraju ni delić magije kojom umetnička dela zrače – suvi govor analitike nema tu moć. Ako to važi za poeziju, slikarstvo i muziku, još više važi za humor i satiru, književne oblasti koje i spontano izazivaju smeh svojom duhovitošću i podsmeh uzročnicima društvenih zala. No, kritika i teorija umetnosti uporno istrajavaju i imaju legitimno mesto u kulturi. Široka je i plodna znatiželja za „majstorsku radionicu“ i spletove značenja koji se ne vide u prvom susretu sa umetničkim delom, kao što se ne vidi ni osobenost umetnika u vremenu i prostoru, njegovo mesto na mapi kulture svog nacionalnog i jezičkog kruga, kao i šireg konteksta.

Srba Pavlović je satiričar najšireg tematskog i stilskog raspona. Teško je naći temu u koju nije uperio svoju žaoku satiričara, ni stilsku figuru kojom nije apostrofirane teme specifikovao. Tu razuđenost tema i motiva, kao i stilskih postupaka, nalazimo već u prvim Pavlovićevim zbirkama aforizama. Već u njima se ispoljio njegov raskošni talenat, koji se potonjim knjigama granao u raznim pravcima, izdašno nam darujući umne opaske i višeslojne metafore.

Za razliku od većine savremenih satiričara, čija se tematika mahom svodi na domaće aktuelne probleme i njihove uzroke i uzročnike, kod Pavlovića je to samo deo znatiželje. On ne deli svet na „naš“ i „njihov“, njegov odnos prema svetu je olimpijsko geslo „gens una sumus“. Čitavo čovečanstvo je jedan rod; zajednički imenitelj svih pojedinaca, naroda i rasa neuporedivo je postojaniji i plodotvorniji od svih razlika, ma koliko nam one trenutno izgledale velike i nepremostive. Drugim rečima, energija kohezije je primarna i zato superiornija od svih sila adhezije, a izgleda nam obratno zato što su nam razlike u prvom, krupnom planu i potiskuju, kako bi to filozofi rekli, suštinu bića u pozadinu. No, nije reč samo o širini ili horizontali sveta već i o vertikali. I kad su na tapetu lokalne teme, naš satiričar ih ne sagledava samo u neposredno uočljivom spektru, već i iz dublje, unutarnje vizure. Taj stav možemo sebi predočiti po analogiji sa pogledom na uzburkano more, čija nas pena toliko zaseni da gubimo iz vida da je ona samo neznatni delić nesagledive mase i energije ispod sebe.

Veliki talenat, neobuzdana spisateljska energija i širina znatiželje „krivi“ su što pred sobom nemamo samo vrhunskog žanrovskog pisca, ubojitog satiričara svoga prostora i vremena, već satiričara sa integralnim književnim profilom, poput svojih velikih prethodnika Molijera, Gogolja, Svifta… Drugim rečima, Pavlovićevi aforizmi nisu samo koncizne dijagnoze bolesnog stanja društva i moralna osuda glavnih vinovnika takvog stanja, političara, već i književno-misaone minijature trajne vrednosti.

U ovoj retrospektivnoj zbirci izabranih aforizama iz dvanaest Pavlovićevih knjiga je i impresivan broj antologijskih aforizama uvrštenih u više naših i svetskih antologija. Pogledajmo izbliza neke od tih bisera duha.

Već u prvoj zbirci aforizama – Jevanđelje po Antihristu (1989) – u mnoštvu aforizama visoke književno-misaone vrednosti uočavamo i sledeći: „Nastupilo je opšte veselje, niko nikoga više ne žali.“ Naoko ležerni iskaz počinje glagolom koji mahom najavljuje nešto sasvim konkretno („Nastupilo je…“), no sučeljavanjem značenjski suprotnih pojmova („veselje“ – „žaliti“) i međusobnim osvetljenjem-senčenjem prividno čisto konstatacijskih (polu)rečenica, preobraća se u metafizički iskaz. Umesto zračenja vedrinom, koje podrazumeva opšte veselje, u sudaru sa konstatacijom da niko nikog više ne žali, veselje ovde dobija suprotno značenje – nije zračenje životnog elana, već radovanje tuđem tugovanju, seirenje nad tuđim jadom i čemerom. Bolesni Eros postaje saveznik Tanatosa! A pošto ova konstatacija nije samo evidencija stanja i raspoloženja u konkretnom preseku mesta i vremena, već ima najširi, „opšti“ smisao; iskaz ne ostaje u sferi lokalne psihologije već seže u antropologiju i metafiziku. Pisac nije optimista već realista. Ne opisuje stanje kakvo treba da bude, već kakvo jeste.

Da bi se videla stvarnost kakva jeste, često treba razgrnuti mnoge velove. Paradoksalno je da realno viđenje sadašnjosti ponajviše ometa pogled na prošlost! Zato je mistifikacija prošlosti, a pre svega njena mitifikacija, neizbežna tema satiričara. Najčešća paradigma te mi(s)tifikacije je: prošlost određenog naroda je bila slavna i srećna, ali se udruženim dejstvom raznih mračnih sila to idilično stanje preobratilo u suprotnost. Evo kako je taj luk od zenita do sunovrata u provaliju koncizno definisao naš satiričar: „Prošlost nam je bila veoma burna, o čemu svedoči i ova olupina.“ Na prvi pogled, pred nama je „obična“ analogija države i lađe, čije su sudbine odredile bure – u slučaju lađe doslovna, u slučaju države figurativna. No, iole pažljiv čitalac smesta će uočiti da ova analogija veoma „hramlje“. Rečeno jezikom teorije, ovde imamo ogromnu razliku ne samo u kvantumu već i u kompozitumu odnosnih pojmova. Lađe, pa i čitave flote i mornarice, jesu katkad slamke među vihorove, ali države su neuporedivo veći i složeniji fenomeni. Posredno, na umetnički način, pisac poručuje: Okanite se mita, ne varajte ni sebe ni nas nepostojećom slavom i veličinom! Stanje u društvu je toliko porazno da se ne može opravdati nikakvom burom. To je pisac efektno izrazio paradoksalnom, samoukidajućom alternativom: Živimo tako da se mnogi kolebaju između života i smrti. Osnovno, izvorno značenje pojma alternativa, izbor između dve pozitivne mogućnosti, obesmišljeno je – život je postao toliko mučan da se čoveku i ne živi.

Na kontrastu život – smrt je i izvanredan aforizam u ja-formi, naoko intiman iskaz: Ako bih se ponovo rodio, to sigurno ne bih skoro učinio. Ovaj aforizam ukazuje na stilsko umeće u kome je Pavlović velemajstor naše satire – to je upotreba implicitne, podrazumevajuće negacije, koju, oslonjeni na čuvenog teoretičara komunikacija i vrhunskog pisca Umberta Eka – možemo nazvati odsutno/prisutnim objektom (opera aperta). Naime, za razliku od većine aforističara, koji do paradoksa dolaze ukrštanjem iskaza/rečenica suprotnih značenja, ovde, kao i u mnogim drugim Pavlovićevim aforizmima, imamo paradoks bez (otvorenog) sudara tog para iskaza. Metafora ponovno rođenje je u čitavoj tradiciji ovaploćenje optimističke projekcije budućnosti, a pojam (u)skoro u istom znaku i smeru. No, umesto da želimo što skoriji povratak u život, što je opšte mesto svih snova o sreći, ovde imamo obrnuto opredeljenje – odlaganje povratka. Podrazumeva se, učitavamo u aforizam, formalno odsutni a značenjski prisutni iskaz: trenutno stanje nam je užasno.

Evo još jednog izvrsnog aforizma u toj značenjskoj matrici: Most bratstva i jedinstva nije izdržao teret. Iako je (pre)jasno da ovo nije konstatacija već metafora, pažljiv čitalac će ovde zapaziti i sloj odsutne indikativnosti: ne bi li bilo prirodno i logično da most koji preoptereti ogroman broj pristalica iste ideje, vere ili političke opcije pukne pod prevelikim teretom? To se uostalom ne tako retko događa – u stampedima na fudbalskim stadionima i u hodočašćima, na primer. Utoliko pre što je sintagma bratstvo i jedinstvo (bila) vrhunski izraz opredeljenja za jednu državnu opciju. No, razdor koji je doveo do krvavog raspada te države ulio je toliku dozu ironije i sarkazma u tu sintagmu da ju je značenjski pretvorio u sintagmu tipa ratni neprijatelji, a naoko fizički pojam tereta kao prevelike težine premestio u duševnu i metafizičku sferu.

Prethodni aforizam sazdan je na podlozi naše (ex)političke retorike. Iako je ovo polazište kod njega relativno često, u svakoj Pavlovićevoj knjizi uočavamao krajnje razuđenu inspirativnu građu, od mitskih i folklornih toposa, preko savremenih ideologema i idioma, do istorijskih i literarnih asocijacija u najširem smislu. Evo jednog bisera iz folklorne riznice: Velike ribe jedu male, reče radnik, i otvori konzervu sardina. Koliko suptilne lirske tuge u naoko jednostavnom indikativnom iskazu! Jedini prostor gde je radnik velika riba je nekoliko santimetara konzerve sardina. Naziremo i radnikov osmeh pri tom, jer često su mu i sardine nedostupne, daleki morski pojam. Da ovo nije preterivanje svedoči fantastičan aforizam, među najboljima u našoj satiri: U mojoj kući Tajna večera. Jedemo kradom jedni od drugih. Ovaj antologijski aforizam dramatično sažima raspolućenost ljudskog života – njegovu nebesku uznesenost i vapaj zbog ugroženog opstanka. Aforizam nam u svakidašnjem ambijentu (u mojoj kući) priziva jedan od najpoznatijih toposa i idioma sakralne istorije (Tajna večera), a ta sakralnost se prenosi na sledeći iskaz. Taj iskaz (jedemo kradom jedni od drugih), doduše, i sam po sebi je potresan, ali je vajkadašnje poznata opservacija o gladnim godinama; ovde, asociran sa Tajnom večerom, priziva u našu svest dva takođe krupna sakralna toposa i idioma – jedan direktno: deset smrtnih grehova, a drugi u podrazumevanju: Ljubi bližnjega svoga. No, mada bi, shodno toj koncentraciji sakralnih motiva, trebalo to potkradanje da poimamo bar kao blagi greh i prema višnjemu i prema bližnjima, mi ga primamo sa simpatijom i samilošću prema toj životno ugroženoj porodici. Magični efekat empatije je postignut minimalnim sredstvima, konstatacijom (prvom rečenicom) kojoj je dodata (druga rečenica) samo njena konkretizacija, bez priziva ikakvih sentimentalnih rekvizita. Ne naziremo u rečenici o porodici ni decu ni stare roditelje, ni njihove prnje; nema ni trunke individuacije njenih članova, uključujući i naratorsko ja – jedini zajednički imenitelj njenih članova je glad.

Među vrhunskim aforizmima ističe se i sledeći: Srbija nema more. Zato se mi davimo ručno.

I ovde je pred nama naoko suva konstatacija: Pošto nemamo more… Posledica jednog geografskog hendikepa. No, odmah nas uhvati jeza – što da se davimo?! Na to zgražanje nas i upućuje pisac pseudo-logičkom konstrukcijom: ako/pošto – onda sledi… Tom suludom logikom pisac nam dezavuiše sve izgovore kao naroda i države tokom čitave istorije – oduvek smo, tuđom krivicom, objekti, nikad subjekti. More je ovde sinonim svih naših usuda – loše klime, nesrećnog geografskog položaja (kuća na drumu), čvorne tačke interesa velikih sila… No i kad, prećutnim prizivom pozitivnih alternativnih pojmova – u najširem mogućem spektru od neizmernog prirodnog bogatstva do ekskluzivnih atributa nebeskog naroda, dobijamo isti ishod – neprestane međusobne sukobe, svi izgovori pred sobom i istorijski alibiji nam padaju u vodu. Otud ludistički kreščendo našeg satiričara: more je krivo, svalilo je sve grehe na nas pojedinačno umesto da preuzme opštu odgovornost.

Pavlović je u našoj satiri osoben i po frekvenciji primene minimalizma i apstrakcije u svojoj stilistici. On često prkosi tradicijom osveštanom načelu da je prevashodni umetnički izraz čulno-konkretna slika sa značenjskom implikacijom, stvaralačkom intuicijom potvrđujući uvid jednog od korifeja teorije metafore, Ajvora Ričardsa, da i apstraktne reči mogu biti izvanredni činioci metafore, ne samo ništa manje efektni od vizuelnih (likovnih) već sa većim značenjskim potencijalom. Jedina merila vrednosti su značenjska dubina i asocijativna širina interakcije sastavnih činilaca samog bića metafore – osnovnog sadržaja (na engleskom „tenor“) i prenosnika („vehicle“), a taj strukturalno-značenjski dual ja bih radije imenovao latinskim terminima subjekatpredikat. Kod Pavlovića su mnogi aforizmi satkani od apstraktnih iskaza koji u međusobnom sudaru tvore novo značenje – poruku. Evo upečatljivih metafora te vrste: Potpuno razumem dvolične ljude. Najteže je u životu biti sam. / Ni govora o samokritici, sve dok imamo na koga da se žalimo. / U našem društvu nema bajatih problema. Svi su tekući. U sva tri navedena aforizma smisao je doveden do paroksizma, do ironije samoukidanja: dvolično, čije biće po definiciji crpi energiju iz mnoštva, iz podvala pod maskom koja sija poštenjem dok deluje lukavstvom, ovde razobličava to dvojstvo/mnoštvo kao bekstvo od ekstremne samoće. Istinsko biće samokritike je moralno ogledalo samosvesti, treba da bude najbudniji i najnesebičniji deo ljudskog bića, ovde kao đavo od krsta beži od svoje iskonske suštine i hvata se za slamku, za bilo kakav izgovor. A bajatih problema nemamo zato što i ne stižu do bajatosti, hronično i trenutno (aktuelno) su se stopili u amalgam (Bog Hronos je i junak, nosilac naslova jedne Pavlovićeve knjige); sadašnjost se pretvorila u rđavu beskonačnost.

Postupak oneobičavanja običnog – kako su tu stilsku tehniku nazvali ruski književni teoretičari formalisti – naš pisac je doveo do maksimalne sažetosti: Srp i čekić su jedno, a nož i viljuška – drugo; Gaze nas jer im ležimo; Čim se pas odvoji, nešto glođe. U svim navedenim aforizmima imamo efektne sudare materije i smisla na minimalnom, molekularnom prostoru. Sve je unutar samih iskaza – oni su ujedno i doslovni i metaforični. Rečeno teorijom metafore, ovde su sadržaj (polazna osnova, supstanca) i prenosnik (nosilac novog značenja) u jednom komadu, kao telo i senka.

Relativnost, bolje reći rastegljivost smisla života i sistema vrednosti, Pavlović nam tematizuje neograničenom amplitudom, ne samo suočavanjem svetosti i večite ljudske nesaobraznosti njoj, već i krajnje bipolarnim kontrastima, poput odnosa svetosti i glume ludila: Ko se pravi lud, i Bog mu gleda kroz prste. Ovde se praštanje Boga uzdiže na meta nivo – nije reč o praštanju onima koji ne znaju šta čine već i onima koji umišljaju da znaju više od svih, da mogu da podvale i niščem i svevišnjem. Praviti se lud iz perspektive najviše instance je umobolnije od vizije sveta i života čistih umobolnika!

Moralni život podrazumeva maksimalnu zahtevnost, samodisciplinu najvišeg stepena. No, to je, upozorava nas satiričar, na samoj granici mogućeg. Tačnije rečeno, bliže nemogućem: Jedan pogrešan korak i već smo na njihovoj strani. Topos oni i njegovi prisvojno-pridevski modusi (njihovo, njihovi…), mahom sinonim za vlast, jedna je od čvorišnih meta svih satiričara. Evo kako se Pavlović sa njom rve: Vlastima je najteže sa najboljima. Nikakvim ih merama ne mogu popraviti. U ovom aforizmu se na drastičan način susrećemo sa političkom projekcijom nepodobnih. Oni sublimiraju političko zlo i naopako samim karakterom svog bića, duhovnom superiornošću prema vlasnicima uže, šire i najšire vlasti. Izmiču njihovim uzusima ponašanja i kazneno-popravnim merama jer ih prevazilaze svojim znanjem i etosom. To je svecima zemaljske moći, krojačima sudbine sveta – svetogrđe najgore vrste. „Nepopravljivo!“ Otuda i poreklo sintagme „(ne)poštena inteligencija“… svojim postojanjem, pravom adresom nepodobnih. To je topos koji sažima i sublimira nakane i energiju svih mrakova. Vrlo je čest i kod Pavlovića, ali je šireg spektra od društveno-političkog miljea. Kod njega se rasprostire čitavom tamom sveta, subjekat je kosmičkih dosega i nadzemaljske moći. Za razliku od te neograničene moći, moć humanih i pravdoljubivih bića je više simbolična nego stvarna, i to ne samo zbog njihove malene i krhke snage već i zbog večno diskutabilnog stanovišta, zasnovanog na istini. A „Istina je iznad svega… Ona večito lebdi u vazduhu.“ – kaže naš aforističar. Kako biti borac za istinu i pravdu ako se uz ništavnu snagu možeš osloniti jedino na vazduh?! Ovde je majstorski dočaran dvostruki aršin prema istini. Jedan važi za nas, narod; drugi za njih, vlasti. Obe strane se slažu da je istina iznad svega, no ta saglasnost je puki privid, retorička varka: vlast priznaje i uvažava samo svoju istinu, koja je stamena, dok je istina intelektualaca krajnje dubiozna i lebdi u vazduhu.

Krećući se slobodno uzduž i popreko kroz tradiciju od pamtiveka do danas, od mitskih vremena i vidokruga do poslednje reči civilizacije, Pavlović bez straha i zazora neumorno ukazuje na paradoksalnost svih naoko celovitih i suštastvenih stavova i stanovišta, u najširoj paleti od narodnih izreka do naukom overenih istina. Ni drevno iskustvo ni naučni aksiomi za njega ne samo da nisu osveštane istine, već su krajnje upitne. No to je samo deo njegovog odnosa prema temama. Drugi, umetnički dublji i bitniji segment je ironizacija tema, samoironija kojom prožima svoje iskaze i njihove implikacije. Tu samoironizaciju pisac uzdiže do rableovskih srazmera, poigravajući se i smislom i stilom. Tim integralnim i namerno neobuzdanim ludizmom, Pavlović poručuje svojim čitaocima – nije moje da smišljam rešenja problema, moje je da vam ludilo sveta pokažem na što efektniji i komičniji način, da zajednički uživamo u toj komici koja samu sebe mahom pogrešno vidi kao pravu i jedinu zbilju. „Moje je“ – kao da nam hamletovski poručuje pisac – „da vam pokažem iščašenost sveta, a ne da žrtvama domaćih i svetskih iluzionista ispravljam krive Drine i gradim ćuprije na njoj. To je posao graditelja i korisnika mosta, a ne pisca…“

Evo kako satiričar stilski suptilno a značenjski crnohumorno, iz političke vizure ironizuje društvo, podeljeno na vlastodršce i podanike: Narod ne voli prazne govore – on traži obećanja. Sve je u ovom iskazu naoko mrtvo ozbiljno, šta će nam politički govor bez obećanja, ali pošto su sva obećanja postala mrtva slova na papiru, govor sa obećanjima je još prazniji od praznog! No poenta nije komična (niko se osim pisca ne smeje tim ispraznim govorima, narod isprazna obećanja percipira kao realna i uverljiva); poenta nije ni tragikomična (prepoznavanje besmisla u pseudo-smislu, potencijalno korisno u budućnosti), već tragična – narod i po stoti put naseda tim obećanjima, on se večno sapliće o isti kamen, nikako da se opameti i nauči nešto od istorije. To ničeansko večno vraćanje istog, pisac efektno kazuje i nadogradnjom narodne izreke Klin se klinom izbija. Da, naoko šeretski nastavlja pisac u stilu narodnog idioma: Jedan izbiju, drugi zabiju. No, to je samo prividno šeretski humor, zasnovan na varijaciji istog idioma. U stvari je to sarkastična metafora modernog tipa, vraćanje metafore na goli iskaz istine kao poslednje sredstvo (samo)osvešćivanja. Naime, moderna retorika i stilistika su otkrile da i metaforika može da dovede do zasićenja, do maksimalne redundanse, i da je jedini lek protiv te entropije vraćanje na goli iskaz, na ne-metaforu ili anti-metaforu kao jedinu preostalu delotvornu metaforu. Mitsko-folklorni idiomi i politički ideologemi, po Pavloviću, još uvek su osnova, koordinantni sistem naše vizije društva; još smo (pre)daleko od logike i argumenata kao zaštitnih znakova strukture i funkcionisanja društva. Na opis našeg trenutnog društvenog stanja pisac ne troši mnogo reči: „Kod nas postoje građani prvog i zadnjeg reda.“ No, mada se politička struktura svela na samo dva elementa, pisac je daleko od toga da nam ponudi jednostavan recept izlaska iz krize. Pre svega, nasuprot sve brojnijoj i moćnijoj struji nostalgičara, odlučno negira povratak besklasnoj viziji društva: Daj jednom radniku vlast – svi stanu u red. Na suptilan, diskretan i koncizan način, u svega četiri kratke reči, slikovito je predočen jadni nivo društva jednakosti. Ishod tog političkog projekta osvetljen je i iz ptičje perspektive, ironizacijom njegovog gesla-simbola: Još je na samom početku rečeno da će komunisti uzimati prema svojim potrebama. Ono što je trebalo da postane zajednička svojina i opšte dobro zaustavilo se u rukama vođa; besklasno društvo ispostavilo se kao još klasnije od prethodnog.

Da li je nesrećna tradicija mogući putokaz za buduća pozitivna iskustva? Može li nas istorija nečemu naučiti? Pisac je krajnje skeptičan: Od svih društvenih nauka, istorija deluje najneprirodnije. Narod nije imun na propagandu i manipulacije svih vrsta i nivoa. Ta porazna istina je tolikog obima i intenziteta da narod teško prepoznaje i nikako ne štiti ni takozvana osnovna, ustavom zagarantovana građanska prava. Satiričar nam to efektno predočava parodijom/replikom načela slobode izbora: Osnovno je pravo svakog naroda da se žrtvuje i da bude žrtvovan. A kako mi građanska prava koristimo i kako menjamo društvene prilike: Nema te tragedije od koje mi ne možemo da napravimo tragikomediju. Nije reč, skreće nam pažnju pisac, o namernom poduhvatu, varirajući na svoj način drevno iskustvo da je i put u pakao često popločan dobrim namerama: Gradili smo ludnicu a da toga nismo bili ni svesni. Štaviše, obično nismo svesni ni prvog koraka, koji treba da simbolizuje svečani trenutak velikog pregnuća, a ispostavlja se kao pucanj sebi u nogu: Kamen temeljac nam se prvi obije o glavu.

Muči li našeg satiričara pitanje šta da se radi ili „samo“ upire prstom na društvene zablude? Je li angažovan humanista ili nihilista? Hiljade njegovih opaski o krizi morala i sistema vrednosti u celini jasno ukazuju da je Pavlović toliko angažovan pisac da ga spontano percipiramo kao buntovnika i ljutog bojovnika spram vinovnika nedostojne zbilje u kojoj se našao naš i ljudski rod uopšte. Ali, istovremeno sa osećanjem dužnosti da treba nešto činiti, svestan je da nema prekih i brzih puteva, da su nam se o-ruk i napred naši poduhvati mahom obijali o glavu i da je najpreči posao prvo raščistiti sa maglama u glavi. Prvo među pitanjima je ko smo i kakvi kao narod: Mi smo hirovit narod. Svoje nezadovoljstvo izražavamo ćutanjem. No, ovaj trenutak samosvesti samo je prva, uvodna rečenica u dugoj priči kako pasivan otpor pretvoriti u aktivan: Nije dovoljno okrenuti drugi list. Treba prelistati celu knjigu. Samo tako doći ćemo do porazne istine: Krojači ljudskih sudbina izgubili su meru. Obećavali su najbolji poredak u istoriji, poštovanje reda i zakona, a šta smo dobili: Osnovni red je – red za hleb. Kako se to desilo tvorcima nove istorije? Jednostavno, objašnjava nam pisac: Ušli su u istoriju, a ni korice nisu otvorili! No, kao što su oni prekim putem hteli odmah u zemaljski raj, ni mi nismo imuni od zova prečice – najčešće pohrlimo linijom (što) manjeg otpora, najprečim putem. Putem koji se već sto puta pokazao kao stranputica: Oni koji slepo idu za Velikim vođom, u istoriju ulaze kao rulja. Ironičan odnos pisca prema narodu kao graditelju svoje sudbine potiče od lakovernosti naroda – ne samo da se njegova samoodbrana raspada pred krasnorečivošću demagoga već se preobraća u prijatnost utapanja svog subjekta, u sladostrast podavanja: Oni koji nam podilaze pod kožu – idu kao po loju. Zna pisac da je teško odoleti sirenskom zovu vlasti: Obećavaju nam brda i doline… A priroda mami. Zna pisac da je izgradnja samosvesti Tantalova muka, a svoju ulogu u tom mukotrpnom i dugoročnom procesu određuje efektnim auto-poetičkim aforizmom: Aforizam je krik iz petnih žila! Kako i da ne bude kad, umesto istrajne borbe za svoja prava, sami sebi presuđujemo po kratkom postupku: Svakoga dana smo siromašniji za nekoliko stotina siromaha.

Kao što nema iluzija o narodu, pisac nema iluzija ni prema svojoj branši i bratiji: Pisci se dele na državne i na – državne neprijatelje. Ironijom dovedenom do cinizma, satiričar skida pisce sa neba; drastično, Damoklovim mačem, preseca (demistifikuje) savest naroda i čovečanstva, i jedan njen deo lišava moralnog kredibiliteta, a drugom izmiče tlo pod nogama. Šta činiti u tom beznađu? – pitanje je hamletovske težine.

Iako nema izgrađenog puta ka humanoj budućnosti, ni vlasti sa ljudskim likom, postoje jasni orijentiri, dve vrste raščišćavanja terena za taj put: demistifikacija vlasti i samoosvešćivanje pojedinca i društva, otkrivanje svojih vrlina, mana i potencijala. I jednoj i drugoj vivisekciji Srba Pavlović je posvetio sav svoj dosadašnji život i svoje zamašno i lično i literarno iskustvo. Svestan je da je to poduhvat koji nema cenu, ali koji, ma koliko značajan i dalekosežan, traži i strategiju delovanja i čuvanje energije. Visprenom opaskom, naoko ležernim šeretskim tonom, satiričar nam signalizira: Čovek treba biti savestan do izvesne mere, a ne da ga savest peče. Nije ovde samo reč o ironiji na račun onih koji kalkulišu svojom savešću već i upozorenje da ni na moralnom polju ne treba brzati, da su i tu česti ishitreni, često i pogubni koraci: savest peče i onoga ko nije ništa učinio, i onoga ko je učinio premalo, ali i onoga ko je činio pogrešno, bilo u svom sebičnom interesu, bilo – i još više – što je delovao brzopleto.

Čestu zapreku napretku, koja se neprestano obnavlja poput godišnjih doba, čine žal i žudnja za starim „dobrim vremenima“. Tu idiličnu nostalgiju pisac je demi(s)tifikovao efektnim suočenjem starog u novom i starog kao pseudo-evokacije prošlosti: Opet ide sve po starom. Ne znam zašto se žaliti na stara dobra vremena…

Pisac ovim znatan broj aforizama stavlja pod satirični skalpel ideologeme i ambleme vlasti koja vlada u ime naroda. Njena česta floskula, topos koji ima status ugaonog kamena društva, veliča čoveka kao alfu i omegu našeg društva. Tu ideologemu satiričar demontira na razne zanimljive načine u mnogim svojim knjigama.

Iako iz svih njegovih knjiga, zrači humanizam, naš satiričar nije apriorni zagovornik bilo kog postojećeg društvenog reda i poretka. skeptičan je i na globalnom nivou: Zahvaljujući evoluciji, Zemlja je dobila svoga ubicu. Zato varirajući temu Zemlje i čoveka, Pavlović u jednom drugom aforizmu se pita: Šta traži Đavo u Paklu kad su mu na Zemlji svi uslovi ispunjeni?

Ovaj propratni tekst je dotakao samo neke od stožernih tema i motiva ove knjige sa dvanaest zbirki, od kojih su neke i preko hiljadu aforizama…

Možda je to iz ugla satire njena verna slika u malom, ali je izvan pažnje ostala glavna draž knjige: vrcavi i sočni humor koji je prožima od početka do kraja – vatromet duha koji seže do zvezda. Dobri pisci su kao rizničari, svaka rečenica je zrno zlata. I naoko male dosetke kriju u sebi značenjske slojeve i asocijativno bogatstvo. Za kraj, evo jednog poetičnog, ali i te kako satiričnog i efektnog aforizma: Ptice pevačice se sele u veselije krajeve

Vitomir Teofilović

Srba PavlovićSrboljub Srba Pavlović Seladon, alijas Kosta Pavlović, rođen 24. 07. 1942. u Malom Orašju. Živi i stvara u Beogradu. Pored satire (aforizama) piše savremenu i dečiju poeziju. Objavio je 25 knjiga – neke pod pseudonimom…

Uvršten u antologiju svetske mudrosti, pod naslovom: „Antologija mudrosti“… I drugoj: „Misli u aforizama“. Obe štampane u Moskvi, na ruskom. Antologiju evropske mudrosti, takođe na ruskom… Zastupljen u prevedenoj srpskoj antologiji: „Vrag i šala“ („Čert i šutka“), na ruski. U Antologiji sačinjenoj u Rumuniji.

U Antologiji balkanskog aforizma, dvojezično (makedonsko-srpski). U slovenačkoj Antologiji… U italijanskoj… U španskoj, na baskijskom jeziku. U crnogorskim (epigrama i dečije poezije). U antologiji KNJIGA RADOSTI – Srpsko pesništvo deci i o deci u izdanju: Moskva: Вахазар; Toronto: Istočnik; Beograd: Prosveta.

U dve EX YU Antologije aforizama, štampane u Bosni (Sarajevo). U EX YU almanasima I-IV, pod zajedničkim naslovom – „Izvajane misli“… I do 50-ak srpskih, što antologija, što proantologija – kao i drugim brojnim knjigama značajnim za srpsku književnost…

Recenzirao ne mali broj knjiga naših uglednih aforističara i aforistike uopšte.

Učestvovao na najznačajnijim humorističko-satiričnim manifestacijama širom zemlje. U Beogradu: Kolarac, Dom vojske, Dom omladine – Studenskom kulturnom centru i dr., ali i na mnogim drugim priredbama od međunarodnog značaja.

Objavljivao u NIN-u, Borbi, Politici, Ilustrovanoj politici, Ekspres politici, Večernjim novostima, Studentu… U humorističko-satiričnim časopisima. Na TV i Radio stanicama… Književno, politički i društveno neorganizovan. Nenagrađivan. Originalan. Zastupljen u školskoj literaturi…

Izvor: KUA „Artija“

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , , . Забележите сталну везу.