Причињавање: Срамота

Александар ЧотрићЈавили су ми телефоном да морам да дођем. Објаснили су ми о чему је реч и казали су да ме очекују за седам дана, тачно у 12 сати. Покушавао сам да изврдам, али није вредело.

Кажу: – Морате лично да се појавите, јер нам треба уплата и ваш потпис!

Велим да, ми је потпис нечитак, да ни ја не могу да га прочитам. Али, женски глас с друге стране инсистира. Онда сам објашњавао да, као што постоји електронска цигарета, постоји и електронски потпис. Није помогло, јер је жена била упорна да дођем и потпишем се пред њима.

– Добро – питао сам – у којем граду се налазите?

Одговорила ми је како се зове град и дала ми је тачну адресу – назив, улицу и број. Међутим, нисам све запамтио, па сам имао муке да их нађем. Нисам много путовао, тако да сам за ту варош само чуо. Трагао сам на интернету, а питао сам и неке пријатеље из тих крајева. Када сам решио питање превоза, остало је да се сетим како се тачно зове место у којем би у назначеном граду требало да будем у 11 сати. Назив је мало дужи, а мени памћење није јача страна. Адресу, такође, нисам упамтио. У подсвести ми је било да се помиње неки празник. Размишљао сам тих седам дана као никада у животу.

Елем, у назначени дан, око десет сати сам стигао у град у који сам био позван. Путовао сам четири сата. Два пута сам био залутао, па сам морао да се враћам на прави пут. Како да дођем на адресу, најпре сам питао једну бакицу. Она ме је исправила и рекла да нисам добро записао назив одредишта, али ми је објаснила како да стигнем до Видовданске улице 28. Кад сам се тамо обрео и ушао у велику зграду, много сам се намучио док нисам пронашао собу 82. Пошто бројеви нису по логичном редоследу, шетали су ме од подрума до поткровља. Баш сам се находао, јер зграда има пет спратова, а нема лифт. Неиспаван, уморан од размишљања и тражења, знојав и гладан ушао сам, ипак, на време у собу 82.

Платио сам и потписао шта је требало и узео сам тај папир у футроли.

Већ на ивици издржљивости, изашао сам на улицу и одвукао сам се до првог бара у којем сам наручио дуплу лозу. Док ми је спасоносна течност клизила низ грло, родила ми се једна мисао:

– Како само није срамота све оне који причају да је лако доћи до дипломе приватног факултета?!

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.