Aleksandar Čotrić: Sloboda i satira

Aleksandar Čotrić (Rankov)„Satira sme sve”, smatrao je Kurt Tuholski 1919. godine. Za ovog nemačkog novinara i književnika oštrog pera u to vreme je to bilo lako reći. Stvari su se, međutim, izmenile, naročito posle Drugog svetskog rata, holokausta, koncentracionih logora, genocidnog istrebljenja naroda i drugih užasnih zločina. Da li je, recimo, makar u formi satire, dopušteno veličanje Adolfa Hitlera i ismejavanje žrtava nacističkih zverstava? Pitanje, da li satira zaiste sme sve, u današnje vreme, posebno je aktuelizovano posle terorističkog napada 7. januara 2015. godine, na redakciju pariskog satiričnog lista “Šarli Ebdo”, u kojem je ubijeno 12 ljudi.

Pomenuti atentat otvorio je dileme: da li sloboda medija ima ograničenja i koliko daleko se sme ići u ismejavanju ljudi, pojava i zbivanja? Francuski satirični časopis nije štedeo nikoga – ni političare, ni privrednike, ni oficire, ni papu i katoličku crkvu, ni islamsku veru. Na kraju se pokazalo da novinari ovog francuskog nedeljnika nisu štedeli ni sami sebe. Neki su u njihovim karikaturama proroka Muhameda videli nedopustivo svetogrđe, pa su odlučili da na poteze pera odgovore povlačenjem oroza na puškama! Pored mastila, po papiru se prolila i krv novinara i karikaturista. Na one koji su verovali u svetinju slobodne reči, nasrnuli su oni koji su mislili da tako brane svetinju vere. Na satirične karikature, napadači su reagovali karikiranjem vere koju su, tobože, branili.

Istaknuti srpski satiričar i akademik Erih Koš je u nekoliko eseja postavio temelje teorije satire. Za njega, “satira se obilno ruga zabludama i porocima svojih žrtava, ali ne zasmejava svoje čitaoce, kojima, u stvari, od njenog gorkog smeha postaje hladno oko srca”.

Satira je, inače, posebno oštar oblik kritike – rečju ili crtežom koji može biti duhovit, ali i opor. “Gorka ironija i oštra satira bode i boli”, primećuje profesor Žarko Trebješanin, “ali i leči”. Satiričari, inače, sebe smatraju jednom vrstom lekara koji se bave akunpunkturom i koji leče ubodima na prava mesta.

Dilema, da li sloboda izražavanja treba da ima ograničenja, postoji odvajkada i predstavlja još uvek neodgonetnuto pitanje. O korišćenju slobode i njenoj zloupotrebi, raspravlja se u književnosti, umetnosti, religiji, filozofiji, pravu, etici, sociologiji… Dok neki teoretičari i mislioci smatraju da su reči opasne, poput oružja, da mogu da plaše i podstiču na mržnju i nasilje, drugi smatraju da za reči ne treba da postoje nikakva ograničenja, niti bilo kakve sankcije.

Satira, nema sumnje, doprinosi uvećanju slobode u jednom društvu. Satiričar je autor koji svoje stavove i kritike obznanjuje „urbi et orbi“, jer u svojim rečima i delima vidi mogućnost da, ako već ne može da promeni svet, učestvuje u njegovom popravljanju. Satiričar je svestan nesavršenosti zajednice u kojoj obitava, kao i sveta u kojem živi, i nastoji sredstvima, koja su mu na raspolaganju, da žigoše, bocka i probada opne i maske poroka, niskih strasti, pokvarenosti, pohlepe, vlastoljublja, egoizma, bolesne ambicioznosti…

Satiričar je slobodan čovek, slobodan da misli, govori i dela. Da li ta sloboda ima neku granicu? Maršal Mekluan je tvrdio da je „sloboda satiričara ograničena slobodom objekta satire da ne bude vređan i omalovažavan kao čovek”.

Zbog toga, po mišljenju mnogih, ne postoje satira i umetnost bez odgovornosti. Odgovoran satiričar odbacuje svaku cenzuru i ugrožavanje slobode izražavanja ali, s druge strane, povlači jasnu granicu te slobode. Granicu čine pamet, dobrota i talenat.

“Zato, možemo reći, istinski satiričar predstavlja vrstu mudraca, čoveka koji svetu objavljuje rat, ali želi mir, koji predimenzionira zlo, da bi ga umanjio, pokazuje poroku njegovu izduženu sliku da bi, posle toga, video mladost ljudskog lica, lišenog bora i ožiljaka – negaciju svega onoga što to lice vezuje sa nizinama njegovih animalnih prapočetaka”, napisao je profesor Miroslav Egerić.

Ne postoji uređeno društvo u kojem postoji neograničena sloboda za bilo koga. U demokratskim porecima sloboda svakog pojedinca je ograničena i svedena na kompromis. Sloboda je, zapravo, mogućnost da svojom voljom odustanemo od korišćenja apsolutne slobode koja ugrožava slobodu drugih ljudi. U uređenom društvu sloboda je drugo ime za odgovornost – za svaki postupak, svaku izgovorenu ili napisanu reč, snimak, ili crtež. U protivnom, normalan i zajednički život nije moguć.

U svetu postoje dva protivrečna procesa. Jedan je težnja da se prošire granice slobode, a drugi da se slobode što više ograniče. U sukobu slobodoljubive težnje i represivne moći, satiričar je u prvim redovima, on je stegonoša boraca za slobodu misli, izražavanja, savesti i kritike. Satiričar je uvek korak ispred, i zato je meta. Satira je, inače, takav književni žanr, kojem bez hrabrosti nema opstanka. Često, međutim, hrabrim satiričarima nema opstanka.

Na drugoj strani su oni, obično u redovima vlasti, koji žele do ostvare dominaciju nad drugima, da kontrolišu sve društvene procese, usmeravaju ljude prema svojim potrebama i drže ih u pokornosti, manipulišući njihovim mislima i osećanjima. Njihov cilj je da misle za druge, da bi drugi za njih radili.

Satiričar je umetnik koji vidi više od drugih, a o tome šta je video ne ćuti. On govori direktno u zavijenoj formi. Kad ispali strelicu, postao je meta. Satiričar ne mrzi, jer njega vode osećanja istonoljubivosti i pravdoljubivosti. Rekli smo da satiričari ne mrze, ali njih ne vole, jer otkrivaju ono što se najradije krije i ismejavaju one što se prave mrtvi ozbiljni. Satiričar je spreman da rizikuje sopstvenu bezbednost i slobodu, radi bezbednosti i slobode celog društva. Satiričar se od ozbiljnih pretnji brani humorom. Pisci ovog žanra najčešće se bave prvima, govoreći u ime drugih.

Često se postavlja pitanje, da li satiričari sve vide crno? Tu dilemu razrešio je Milovan Vitezović, odgovorivši da „ne vide sve crno, već samo ono što bi trebalo ocrniti“. Satiričari se bore za bolje društvo, tako što traže loše u njemu. Profesor Egerić tvrdi da je „satiričar čovek koji je, nezvan, na straži ljudske svesti, morala, plemenitosti, hrabrosti, nad niskošću nečasnog, nemoralnog, vulgarnog, nejunačkog života“. Ovaj stražar je naoružan mudrošću, erudicijom, talentom, humorom, pronicljivošću, čašću, moralnošću, nezlobivošću…

Satira se uspešnije može razumeti pomoću paradoksalne misli Džonatana Svifta da je „vrsta ogledala u kojem gledaoci otkrivaju lice celog sveta, ali ne i svoje“.
Dakle, satira je ogledalo u kojem se ogledaju samo hrabri!

Aleksandar ČOTRIĆ

* Esej objavljen u 24. broju kruševačkog časopisa PUTEVI KULTURE

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са . Забележите сталну везу.