Милован Витезовић: Чудесни дух Радоја Домановића

Радоје Домановић

»Морам да говорим. Подижем руке«.
Франц Кафка: Процес

»Нећу се борити ни мачем, ни шарком пушком, већ пером, али имајте науму даје моје перо ‘силније’ од мачева светских освајача«.
Радоје Домановић: Писмо Ристи Одовићу

Родио се 1873. године, као дете малог и слободољубивог народа.

У нашој сатири чинио је (уз мале искре: Радичевића, Шапчанина, Змаја, Митровића, Илића и других) почетак и истодобно њено, до данас, непревазиђено исходиште. Појавио се као што се појављују комете, оставио сјајан траг и нестао у тридесет шестој години живота. То што је остало иза њега чини нам част, нашој литератури, нашој етици, нашем сну о слободи и нашем живљењу у слободи. У сваком поређењу са Сфифтом, Сервантесом, Гогољем, Волтером… Домановић не може ништа изгубити. Једино је, у малим народима, као и на великим планинама разређен ваздух, па гласови не допиру далеко. Навршава се сто година од рођења Радоја Домановића, човека крхког здравља, оболелог од туберкулозе, (светски пример болести српских песника), који је духом био изнад времена и тако се нађе »Радоје бекрија међу звездама«.

Чудесни дух Радоја Домановића

Веровати у буквалне духове могу само назадни, непросвећени, затуцани и сујеверни људи. Такви људи, ради одбране своје назадности, и сујеверја, увек имају при руци зашиљен глогов колац.

Не веровати у дух Радоја Домановића могу само неписмени и затуцани. Потом непажљиви, траљави и површни читаоци, чије се читање своди на хватање књига на снагу, што је један врло физички посао. И коначно, не веровати могу менталне бирократе, трговци моралом, на мало и велико…

У источњачким бајкама, Аладин протрља чаробну лампу и пред њим се појави добри дух, спреман да помогне. Потребно је бити иоле пажљив читалац и само отворити књигу сатира Радоја Домановића и почиње чудесно: пред нама се залелуја Домановићев дух, са нахереним шеширом. Поштени дух сучељен са неправдама.

 

Српски Радоје постаје светски Домановић

Срећа је за књижевност једног народа, ако у њој постоје и такве странице, да се испред њих може ставити име Радоја Домановића. Несрећан је народ који живи у средини и у времену, исписаном на тим страницама (несрећни су сви народи који живе у приближним срединама и чије време сличи Домановићевом). Спој између срећног и несрећног, та чудоредна срећа у несрећама, у нашем књижевном наслеђу зове се: Сабрана дела Радоја Домановића.

Васпостављање и утврђивање звезданих домета српске књижевности, од њеног зачетка до данас, установљава и немогућност заобилажења Радоја Домановића. Изостављањем његовог имена, па самим тим и дела, изоставило би се једно од највећих звезданих жаришта, поређења ради једнаког колу Великог медведа, Млечног пута, или Кумове сламе.

Када би се Његошеви стихови »Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнездо вије«, уместо Карађорђу, приписивали неком од наших писаца, понајлакше би се, мирне савести, могли најпре приписати Радоју Домановићу.

Требало је да прође скоро шест деценија од када се завршио живот Радоја Домановића (тело му је било смртно, дух живи), па да он престане бити само писац књижевности бројно малог народа (ма у њој био један од њених највиших врхова), којој сама чињеница да није ни на једном од светских језика обезбеђује место мале провинције у књижевној географији света. Дакле, требало је да прође шест, да би током ове седме деценије Домановић почео бивати све више светски писац.

Почело је случајно и суновратно. Познати савремени аустријски писац, романсијер и драматик Мило Дор (рођен као Београђанин Милутин Дорословац), почео је ту, шездесетих година, да преводи, скоро узгред, писце српскохрватског језичког подручја на немачки језик. Преводио је Андрића, Крлежу и Васка Попу. Не очекујући изузетнији успех, превео је и књигу Изабраних сатира (четири приче: Воћу, Дангу, Страдију и Мртво море) Радоја Домановића, са жељом да покуша открити га средњој Европи.

Што је уследило, премашило је сва очекивања и преводиоца и издавача.

На листама бестселера, прављених на основу података највећих књижара у Немачкој и Аустрији, Домановић је стигао на само чело, испред Хајнриха Бела, Гинтера Граса, Ернеста Хемингвеја, Херберта Маркузеа, Андре Малроа и Александра Солжењицина.

Само претерано педантним (педантно загриженим) читаоцима неће промаћи, уобичајене и већ одавно стереотипне белешке о писцима, са датумима рођења и датумима смрти. Добром делу немачке читалачке јавности промакла је оваква белешка о Домановићу, па су у њему видели посве савременог писца. Писца који у Вођи тако добро описује Хитлера и период немачке историје која је, хрлећи за слеповођом, сурвала се у понор – Други светски рат.

Сличан превид да је Домановић већ живео, догодио се тада и у текућој немачкој књижевној критици. Један од књижевних критичара у »Штерну«, најавио је Европи »новог« Кафку! Рескијег у алегорији, концизнијег, сажетог у причи, али са јасном, у валерима, »кафкијанском« атмосфером.

Следио је превод и издање Домановића у Америци. Ово издање се »наместило« у време Џонсонове доктрине и ескалације рата у Вијетнаму. Сада су пак, амерички читаоци, у Домановићу откривали писца, тематски још савременијег, који у Вођи описује Џонсона и за њим њихово, америчко, срљање у бестрагију. Домановић је поново повео на листи бестселера. Само амерички тиражи скоро да су надмашили све укупне тираже издања Домановића у земљи, на свом матерњем језику.

Сам Штајнбек изјављује да је Домановић, за њега, једно изузетно и једно од највећих књижевних откровења.

Догодило се:

Српски Радоје све више и више постаје светски Домановић (синоним: сатира = Домановић)!

 

Фантастична прича »Из земље чуда и изненађења«

Била једном једна чудна земља, са чудним именом Страдија, на обали устајалог и жабокречином прекривеног Мртвог мора. Била је то земља паланки Јефтиног задовољства, а по паланкама Позориште у паланци. У њој је живео велики народ. »Добри народе, твоја ропска и одана послушност учинила те је великим и ваљаним народом!« – говорио је народу Један министар пун племените иницијативе. Народ је имао право гласа, под једним, јединим условом:

Гласам за слепце, брадати слепац био је изабран и био је Вођа. Специјалним декретом – Укидање страсти – биле су укинуте све народне страсти за отварањем школа и оснивањем певачких дружина, јер ко зна шта би оне једном могле пропевати. У тој земљи приређиване су славе и свечаности, уз доделе Одликовања. Највећа и најважнија слава, државна слава, била је Слава окружној свињи. Црква је била на висини, приређена је једна велика и невиђена Митрополитова женидба. Верници су добро знали колико је важан Митрополитов мачак и сви су били дубоко и искрено забринути над Судбином манастирске квочке. У тој земљи није био за­борављен ни Празник рада, као ни добра пословица Не мешај се у туђи посао.

Међу Озбиљне научне ствари спадала је, на првом и једином месту Полицијска мудрост. Мук је владао у тој земљи, једино су, у Мртвом мору, жабе крекетале, вас боговетни дан и вас боговетну ноћ и то Све према приликама. Кажњавани су сви који би се усудили да мисле о државним пословима – за то је постојао Државни мислилац, а осталима је »мишљење нарушавало срећу«. Поред кажњавања »ни о чему се напослетку не сме мислити, без нарочитог допуштања полицијског«, а она »полиција, на првом месту, уопште не сме ништа мислити«. Од мишљења једино је промакло Размишљање једног обичног српског вола. Ситне душе са крупним амбицијама, пандури су јахали своје поданике, за добро поданика, јер се ту потврђивао поданички патриотизам према власти Патриотизам по наредби. Поданици су храбро и стоички примали вреле Данге на чело, полако и на прстима док је трајао блажени, свакако за добро поданика, Сан једног министра, који је сањао Наша посла. У тој чудној земљи није била само Једна неправда. Министар полиције зазирао је и од Демона, старајући се да буде Све према приликама и својим забранама »умео је и у молитвенику да пронађе опасност за земљу и постојеће стање«, трудио се Заслужиће и он споменик.

Невероватна је била народна Судбина, морали су му бити добри Наши државници и Почасни хоџа, могао је само да Прича како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића. Ови Добро урањени говорили су Не страхујемо за привреду и питајући се »Ко је тај народ?« Народ није имао куд до Ћути, па трпи и ретко се ко усудио питати Куда ћемо ми? чак и кад су га вође довеле на ивицу.

 

Кључеви за испричану фантастичну причу

Та чудна земља можда је и постојала »на месецу, ако тамо има људи«. Легенда о њој и пресуда о њој, сачувана је у делима Радоја Домановића. Радоје Домановић је био грађанин те земље, према његовим делима направљена је географија ове чудне и мале земље (у наводницима испричане приче су наслови прича и текстова Р. Д.) и био, безмало једини који се усудио питати: »Куда ћемо ми?« Сваки пут, када се питао, одјекивао је његов глас, да се од њега, тог гласа, подигне бура у Мртвом мору. Његов глас је наговештавао слободу и опомињао народ, указивао му да тирани немају право заводити тиранију над народом, и да их једино сам народ може у том спречити.

Писац се књижевно доказује стварањем своје целине у делима такозваног свог света, по типологији ликова, мирису времена, шмеку, атмосфери и месту где лоцира људе и догађаје. Естетско-књижевно вредновање писца и дела за основу свог посматрања узима баш тај пишчев свет. Уколико је тај свет остваренији, сложенији, са више валера, протканији у детаљима, стаменији у целини, утолико је вредност и величина дела, па тим и писца, већа. Постоје и писци чији светови сличе, а то показује немоћ самих писаца да створе свој особени свет и то умањује и дело и њега. Светски писци су писци са особеним световима, рецимо: »свет Достојевског«, »свет Сервантеса«, »свет Балзака«, »свет Кафке«…

Шта је са »светом Домановића«?

Домановићево дело није, бројем и обимом, обилато, самим тим, по квантитативним мерилима, његов свет би био, најблаже речено – шкрт, да се не каже: мали, у скицама и неразвијен. Али ту се и крије једна опасна замка. У ту замку су били уловљени многи који су писали о Домановићу. Ситне звери у крупним гвожђима. Вољом великог духа и снагом необјашњиве, ненаучене и урођене, књижевне сликовитости Радоје Домановић је стварао свој свет, не у ширину, већ у дубину. За његов свет, целовит и јасан, Домановићу није био потребан број страница, он га је потпуно остварио у било којој причи, од ове три: Вођа, Данга и Страдија. У кондензованости и прецизности свог света, Домановић спада у светске изузетке. Изузетак је и изглед тога света. Домановић не само да је створио оно што се зове свој свет, већ је створио и своју земљу, државу, са државним уређењем, полицијом, просветом, војском, министрима, државним апаратом, престоницом, границама и народом. Све то са невероватном имагинацијом, ни шкрто, ни преобилно. Његови детаљи поседују основне димензије глобала, а његов глобал има или подразумева све преливе потребне за детаљ, са смислом за меру и унутрашњу драматику. Тешко да би му се могло ма шта одузети, а још теже придодати.

 

Место Домановића у националној историји

Као што је Џонатан Сфифт у Гуливеровим путовањима описао Краљевину Енглеску, тако није тешко утврдити, то је толико и јасно, да је Домановић описивао Краљевину Србију, углавном од 1898. до 1903. године. То време се може назвати двојако и један и други назив је историчан: 1) Период владавине последњег Обреновића и 2) Домановићево време! Овај други назив је, можда, и исправнији и правилнији! Овај историјски период, по школама, данас се највише учи по Домановићевим делима!

Био је то најжандармскији период који се може срести у историји Србије. Казамати су били препуни политичких криваца и поштених и слободољубивих људи. Слободе су укидане сваким даном, укидани закони, мењани устави, мењани састави парламента, а штампа изложена највећем терору полиције, тако да број забрањених листова премашује позамашну троцифрену бројку. У том времену Домановић исписује око хиљаду страница које објављује, или које бивају забрањене. Последњи Обреновић је заводио своју крваву диктатуру у Србији. Домановић је био једини који је повео своју борбу против диктатуре са пером »моје је перо силније од мачева светских освајача«. Снага, инат, чежња за слободом и каприц да се истраје са Домановићеве стране и са друге стране краљ Александар са краљицом – метресом Драгом, министри из неколико кабинета, војска са топовима, жандарми са палицама. Смењивале су се владе, свака је више притезала да би задобила »краљеву милост«, Домановић је бивао забрањиван, отпуштан и истериван из службе, али се није смењивао. Враћао је владама »мило« за »драго«, »танте« за »кукурику«. Министре је називао: »гутачима устава«, »министрима пандурске крви«, »проданим и гадним душама«, »ниским људима на високим положајима«, пуним »личних ћефова«, »болесних каприца«, гомилом »ласкаваца који би за добру плату прогласили за племенито дело да се пола народа повеша!« Мутни и тирански период др Владана Ђорђевића, који је од бившег републиканца постао лични пријатељ и председнички заступник »Његовог величанства краља Коцкара«, назвао је именом – »Владановштина« између мноштва изведеница од Владанових имена. Овај назив отишао је у народ и у њему се одомаћио. Данас, а и раније, угледни историчари, пишући о овом времену називају овај период Владанове владе – домановићевски – »Владановштина«. Када је »Владановштину«, заменила влада генерала Димитрија Цинцар-Марковића, Домановић је и за њу нашао погодно име, присутно као историјски назив, »Свадбено министарство«.

Нема сумње, Домановић је наш морални гигант. Светозар Марковић је сматрао да су песници пробуђени део народа. Радоје је у »Домановићевом времену« био без сумње, више од било ког писца (Митровић, Сремац, Глишић, Веселиновић, Скерлић, Нушић, Јаша Продановић, Илић…) пробуђени део народа.

На страну, неоспорне књижевне вредности, Домановић је као личност био историјска и на том плану његово име стоји као што стоје имена слободара, као што су: Светозар Милетић, Светозар Марковић, Васа Пелагић, сваки на свој начин.

Сељачка, простодушна и блатњава Србија била је толико широка у његовом срцу:

»Домановић је волео Србију, борио се да она буде слободна и срећна. Ако је указивао на тамне и наказне појаве, тада толико обилне у нашој отаџбини, он их није набрајао из злурадости или из неког усамљеничког презира према Србији или према људима уопште… Домановићеве речи, оне њихове јетке, али родољубиве речи, савремене су још увек. Новог Домановића још нема, мада би данас имао пуне руке посла…« – записао је Т)орђе Јовановић, 1938. године. Овај цитат указује, да се ми, као читаоци, враћамо Домановићу, не само као добром писцу, већ и као Домановићу слободару, чешће му се враћамо кад нам је тешко, него ли у мирним и спокојнијим временима. Кад је народу лакнуло, чак се и сам Домановић ређе враћао сатиричном убоду.

Домановићев сатирични (и прави, литерарни) опус завршава се (писао је и после, али ретко у домановићевском стилу) историјски – народним пуцањем у тиранију 29. маја 1903. године. »Срушиће се, мора се срушити, ако смо Срби, ако смо људи«, народ је послушао Домановића. Да ли је 23. марта 1903. године, млади студент права Димитрије Туцовић започињао мартовске демонстрације, случајно, изговарајући посве Домановићеве реченице: »Народ неће извршити самоубиство и неће дозволити завођење најцрње диктатуре. Француски народ је опрао укаљану част и отворио прозоре за нова светска напредовања, заузимањем Бастиље. То ће учинити и српски народ из личног опстанка«. Српски народ је то учинио. Не зна се ко је тачно убио краљевски пар Александра и Драгу. Аписови завереници, или народ и Домановић. Домановић није могао пуцати пером, а оно му је било једино оружје (»Убошћу те пером, где те досад нико није убо!«), али је тим пером, у име народа, исписао пресуде тиранији и тиранима, а Аписови завереници су били само егзекутори. Познато је да писци нису извели ни једну револуцију и нису извршили ни један државни удар, или преврат. Домановић је изузетак, иако ни он то није буквално, урадио. Он је смогао грађанске куражи да се успротиви покушају да један народ претворе у жигосано стадо. Чинио је то, тако гласно да је његов глас скоро могао да поцепа тмурно небо! Народ није могао пречути тај глас, који га позива да верује сам у себе и у свој сан о слободи.

 

Проблем масовног главног јунака и непресушна вера у народ

Неправедно би било рећи да је време створило Домановића писцем какав јесте. Чињеница је и да се Домановић, кроз своје дело, судио са својим временом, као тужилац. Време му је давало обилате аргументе за његову књижевну оптужницу. Веома је било корисно за дело, али Домановићев дар је био пресудан (било је још мрачних времена али није се у њима нашао нико са домановићевском моћи за опсервацију). Конципирано као судски процес, као оптужница, Домановићево дело нема класичних јунака. Његов главни јунак у причама најчешће није појединац, већ народ, који трпи радњу приче. За властодршце Страдије је: »Народ, у животу, историји, па и у реченици мора бити на последњем месту. На првом месту је влада, полиција и њој блиски људи отмена сталежа«. У поступку Домановића, обрнуто је, народ је први: у причи, животу и историји и то као позитиван главни јунак, а насупрот су негативци: влада, полиција, и њима блиски људи отмена сталежа. Свака реченица је у име народа, или чак стављена (ређе) у уста народа. Народ је тај субјекат и реченице и приче. Као што у реченици, тако и код Домановића, субјекат се може подразумевати, то јест, може бити изостављен. Тако се добила нова форма приче – да кроз причу дефилују негативни јунаци, а да њихове позитивне супротности (народ) са којима су у сукобу, живе у животу, ван приче и издржавају, све ћефове негативних из приче и цео заплет приче. Тако се постигло двојство радње, у причи и у животу, а на оба места двојство сукоба. Домановићеви савременици читаоци (па и данашњи читаоци, зависно од времена у ком живе и читају) нису ништа друго до учесници, активни, у самој причи. Ношен жељом да што боље реагује, у оптужбама времена, Домановић је дошао до нове суштинске форме приче, са масовним главним јунаком. Ни негативне личности код Домановића нису појединци, већ скупине, или су појединци са особинама скупина (пандур – сви пандури, жан­дарм = жандарми, вођа = вође, министар финансија = министри финансија, генерал = генерали, итд.). Отуда код Домановића у причама појединци – личности и немају својих имена, јер би она умањивала и сужавала причу. Када је неминовно да употреби имена, Домановић се са њима поигра пред читаоцем и учини да она и не представљају појединце, већ скупину (Данга: Леарт и Клеарт).

Није потребно обратити богзна какву пажњу, да би се приметила Домановићева непресушна вера у народ, то се само од себе намеће. Та вера је и Домановићева, назовимо инспирација, односно покретачка сила да ствара. Домановић непрекидно учи народ да власт није неприкосновена. То повремено делује врло дидактично, просветитељски, али такве дидактичности и такве просвећености, никад није, историја нас учи, доста.

Домановић није написао ниједну причу, ниједан сатирични текст чија би порука била да је народ глуп и затуцан, као рецимо, већ познати клише – тип Нушићев Јосиф из Трбушнице (како се, у нас, народ представља од Нушића на овамо; узгред речено телевизија то користи свесрдно – кроз своје миомирне ступидне хумористичке серије). Домановићев народ може бити припрост, неук, заплашен и искоришћен, никад ступидан, напротив, виспрен и никад покварен, напротив, етичан.

 

И сан о слободи прогони и мучи

Током последња два века српске књижевности исписане су хиљаде и хиљаде страница о слободи, у формама приче, песме, драме и романа. У те странице свакако спадају најбоље Домановићеве странице. Наши писци су пишући о слободи, најчешће, највећим делом, исписујући реченице о слободи, исписивали накићене реченице (са мирисом босиока и осталог цвећа, кога је више у књижевности него на пољима), интониране патриотском патетиком и патосом, толико да зазвуче као пароле. Тако да Домановићева реч о слободи, писана са извесном дозом скепсе, ослобођена кићења, очишћена од лажне патетике, представља праву реч о слободи. Прави сан о слободи јесте Домановићев сан који у својој визији поседује једну античку митску ширину, уз могућност сумње и у њега: Сан о слободи и слобода сумње да ли је прави, са вером да само демократија може донети праву људску слободу. Права демократија, са правом сумње и преиспитивања да ли је у њој права демократичност.

У самој бити визије, може се повући и паралела између Домановића и другог нашег сатиричара, иначе његовог савременика, Петра Кочића.

Кочићева сатира је патриотска и свом тежином уперена против тирана дошљака, тачније он се бори за националну и државну слободу. Национално и државно ослобођење Кочићу је крајњи циљ и видокруг докле се расипају и докле досежу његове жеље.

Домановић одлази даље, наставља баш тамо где почиње Кочић да сања блажени лирски сан. А шта кад слобода дође? Кад после страних потпаднеш под своје! Један сан се заборавља, а други почиње, вечни сан о слободи. Национална борба је само неопходан предуслов борбе за праву исконску слободу човека. Неспоразум између »слободе« и Човека, кад сан о ослобођењу почне да прогања, разапео је Домановића на крст будућности. Учинио му дело свевременим, подсећајући на лице кловна загледаног у далеку будућност, у неко далеко време у коме ће његово дело постати успомена, прекривена патином неког чудног времена људских неправди. Уз његове приче и изван његових прича човечанство зането сања свој и његов сан о слободи.

 

Фантастика, или привид који литерарно оплемењује

Ако би се правила антологија Српске књижевне фантастике, Домановићеве приче би се нашле међу најзаступљенијима.

 

Домановићева свевременост и универзалност

Поставља се питање: Колико је Домановић свевремен? Зашто је свевремен, шта га чини таквим? Докле је свевремен? И откуда му, коначно, та свевременост?

На нека од ових питања већ је делимично одговорено, на нека ће се покушати одговорити, а нека ће да причекају, јер данас и убудуће на овом плану тек треба преиспитати Домановићево дело, што је један суштински и нов приступ. Усуђујем се рећи, прави приступ.

Треба поћи од времена у коме је живео и које је, речено је већ, утицало на Домановића и Домановић на њега реаговао делом. Дакле, мали народ, мала земља, скоро национално ослобођење, први период политичког превирања и скоро консолидована државотворност, са свим тим што је чини, пре свега апаратом власти и уз све стварање новог друштвено-економског поретка – капитализма у зачетку. Једном речју: један државно-политички систем, још неокоштао, али томе тежи. Задирући у време са којим се спори, Домановић је успео да уочи и да дође до суштине таквих политичких процеса. Односно, спознао је политичку технологију и начине на који се прави њен сурогат – власт. Прозрео је такву политику и власт, као систем малверзације са народом, увек у име и за добро народа, »јер свака власт док је на власти тврди да је народна« и прича народу »како је она једино позвана да га усрећи«. У његовим приповеткама увек постоје два дела, као и што једна политика у његовим приповеткама увек има два дела. Први део, почетак политичке борбе, обећани део, »народна шарена лажа«, леп по обећањима и суров, окрутан, па и крвав, у обрачунима и борби за преузимање власти, праћен обећањима и у име обећања која су боља од постојећег. Други део, кад се дође на власт, што би рекли кад се заседне на власти, падну маске и почне фарса; почне весеље, појединци се радују, стижу поздравне депеше, каче се одликовања: »Поједини их имају толико да не могу да носе о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордења за разне заслуге, звезда, ленти, каквих не одликовања«. Траје та трагична фарса: »Комад са народним кукањем и плакањем«, коју народ, чуди се, трпи и гледа. Домановићева општост, светскост, свевременост и универзалност је у том што је у спознаји о једном микрополитичком и примитивном систему, спознао законитости сложеног макрополитичког система, открио је клицу из које израста дрво власти, а у клици је сва суштина, даље је гледао дрво, описујући шуму. Оно за шта је Ничеу требало да напише позамашну књигу Воља за моћ, Домановић је то невиђеним даром, кога ни сам није свестан, описао у било којој причи, на пример Данги. Оно у чему се Сартр губи (мислим на: СЕАШЕ БЕ РЕТЈРЕЕ), Домановић је том, са своје висине на коју се издигао духом, знао да се смеје, смехом који данас савременом нараштају читалаца оставља грч страха око усана.

Кафка том Замку, том Процесу прилаза у страху, а Домановић среће Воћу, прошавши капију Замка убеђују га да прими Дангу, али ће се он на време пробудити. Код Кафке је тежња ка спознаји, Домановић је већ саопштавање спознаје, и код Кафке и код Домановића су приближне алегорије. Кафка се упиње да спозна технологију политичке власти и тежи у делу да је спозна, према њој води сву своју стваралачку моћ, да на самом крају му остане нешто суштински недокучиво и поред све обимности своје литерарне творевине: »Боље је седети с миром макар то било и против убеђења! Ваља увидети да тај велики судски организам у неку руку вечно лебди у ваздуху, па ако човек покуша да мења ту нешто на своју руку, он би сам себи извукао асуру испод ногу и пао би у бездан. Међутим, тај велики организам лако ће на другом месту – јер све је овде повезано – накнадити тај мали поремећај и изаћи ће неизмењен, ако не можда и чвршћи, буднији, још строжи, још опакији…« Тако Кафка, резигнира, уплашено, о недокучивости хијерархије. А Домановић: »Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу«. Кафки, док уплашен иде ка спознаји, треба замашна литерарна форма. Домановићу, док иде од спознатог није потребна, велика форма, са урођеним даром да све есенцијално и сажето, ни мање, ни више саопшти, остварујући структуру приче са једне стране и структуру мисли у реченици. Кафка је на ивици малодушности: »Једино да се човек помири са постојећим приликама«. Кафка и кад иде даље, чини из страха и из комплекса. Домановић изазива: »Они мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?«

По ратоборности, тврдоглавости, непопустљивости, инату, рескости, бесу и полемичарској нарогушености, Домановић би се понајпре могао поредити са Волтером. Као ни Волтер, ни Домановић не лечи комплексе заједљивошћу, већ то дубоко прожимају личним и искреним осећањем правичности. Код Волтера је то осећање проистекло из филозофски васпитаног духа, а код Домановића из горштачке етике и из беса, на који га терао импулсивни дар.

Поређење Домановића са светом, неминовно намеће проблем поређења духова међу народима и проблем достизања универзалног духа.

Поседујући високу етику, њух за обећање политичких смицалица у којима открива да власти народ није увек циљ већ средство, књижевни рефлекс, осећај за алегоричну неумереност, Домановић се определио за народ и где је год смогао ината, озлојеђености, а у том и довољно пораза у себи да иде до краја, давао је своје најбоље приче.

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , . Забележите сталну везу.