Чотрић о Црнчевићу: Писао је као што није ћутао

Брана ЦрнчевићБрана Црнчевић (1933, Ковачица – 2011, Београд) је један од наших најбољих афористичара, иако се мање од деценије и по бавио овом књижевном формом. Афоризме је почео да публикује у Јежу 1958. године, а престао је да их пише 1972, јер је тврдио да више „није имао где да их објављује“.

То је штета за Брану, српску афористику и сатиру. Да је наставио да бележи монументалне минијатуре и у наредним деценијама, сигурно би нам подарио још много оригиналних мисли.

Бранин афористичарски првенац појавио се 1966. године у издању београдске Просвете, а књига му је штампана исте године и на немачком језику у Франкфурту, под насловом Државни испит (Staatsexamen).

Црнчевић је објавио само ову књигу са око 250 афоризама која је у Србији имала два наслова и више измењених и допуњених издања. Збирка се најпре звала Говори као што ћутиш, а седам година касније штампана је под насловом Пиши као што ћутиш. Од тог невеликог броја афоризама Александар Баљак је за своју Антологију српског сатиричног афоризма Историја афокалипсе, објављену 1987. године, изабрао чак 52 афоризма, односно, сваки пети.

Црнчевић је једини с ових простора у Немачкој уврштен у Антологију Афоризми светске књижевности (Aphorismen der Weltliteratur), која је објављена 1999. године. У избору Фридмана Спикера (Friedmann Spicker), наш афористичар налази се уз Френсиса Бекона, Франсоа Ларошфукоа, Блеза Паскала, Фридриха Ничеа, Оскара Вајлда, Франца Кафку, Елијаса Канетија и друге великане светске књижевности.

 
Брана и Лец

Код Црнчевића нема преласка квантитета у квалитет, јер је писао мало, али квалитетно. Ово нас уверава да није имао критички однос само према „најбољем од свих система“, већ и према сопственом афористичарском стваралаштву.

Исте године када је Брана објавио своју прву збирку афоризама, први пут је на нашем језику објављена књига пољског афористичара Станислава Јежија Леца (Stanislaw Jerzy Lec) – Неочешљане мисли (Mysli nieuczesane), у издању крушевачке Багдале. Иначе, маја те 1966. Лец је умро у Варшави у 57. години живота и није дочекао српско издање свога дела.

Занимљиво је упоредити њихове знамените књиге које су битно утицале на српски, пољски и светски афоризам. Лец је током своје књижевне каријере, пре свега, био песник, а афоризме је писао само десет последњих година. Лец је поседовао ширину погледа, велику ерудицију, знање неколико језика, упућеност у митове и религије, верзираност у позоришну уметност. Баштинио је богато јеврејско културно наслеђе, аустро-угарски барокни стил и словенску сетну врцавост духа. Његов хумор је скептичан, дефанзиван, подсећа на одбрану од недаћа које су пратиле њега лично, народ и државу којој је припадао. Лец је писао класичне афоризме и дефиниције појмова, односно моралистичко-филозофске сентенце, попут:

„Ђаво је у паклу позитивна личност.“

Брана је у односу на Пољака начинио корак даље. Не може се рећи да настављач Леца, јер је донео нешто ново, другачије, необичније, што је представљало прекретницу у афоризму. Бранине афоризме одликују специфични српски дух, економисање речима, откаченост, шармантност, потпуна непредвидивост, искошеност, оштрина, распеваност, весела нота, агресивност према предмету сатире, офанзивност, борбеност и оптимизам. Брана је у краткој хумористичкој форми изазивао и ригидне комунистичке власти и своју судбину.

 
Актуелност и ангажованост

Црнчевићеви афоризми су и шездесет година од настанка свежи и актуелни. Готово да данас нема ангажованијег сатиричара и оштријег критичара од Бране. Ниједан афоризам овог аутора није прегазило време, ниједан није депласиран, није неразумљив, није непреводив. Брана је писао као што није ћутао. Он је говорио и писао као што мисли. А мислио је тако, као да не мисли на себе, због чега критикован с највиших места, а  допадао је и затвора.

Брана је пружио и једну од најбољих дефиниција најкраће књижевне врсте, написавши да је „афоризам бастард рођен у вези политике и уметности“. Он је изванредно дефинисао и однос власти и сатире:

„Смех умире од тирана, а тирани од смеха.“

Када је то било опасно, дирао је у култ личности Великог Вође:

„Култ личности је половина култа дволичности“,

„Тело сваког тиранина потопљено у народ, истискује онолико народа колико је тиранин тежак.“

„Паметан вођа увек опрашта народу све своје грешке.“

Исмејавао је и самоуправни социјалистички систем, проглашен од југословенских власти за врхунац демократије и бриге о народу:

„Примећено је да највише лажу они који најбоље знају истину.“

„Докторе, да ли сам здрав? Ја једини не сањам бољи живот.“

„Зашто Луј Четрнаести није правио више намештаја у свом стилу, кад га марксисти толико траже?“

За Брану није било недодирљиво ни прокламовано братство и јединство, које је требало „чувати као зеницу ока свога“:

„Ми чувамо братство и јединство, чак и од своје браће.“

Посебно привлачна тема била му је тврдња комуниста да историја почиње од њих:

„Пре рата моја тата је био труо и стар. Сада је мој тата млад и здрав.“

„Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили су све.“

„Наши преци живели су веома бедно, а према најновијим подацима неки уопште нису ни живели.“

За афоризме кажу да су пословице интелектуалаца, а Брана је своје афоризме градио на народним пословицама:

„Добар и луд су браћа. Паметан никоме није потребан.“

„Коњ је човеку најбољи друг. Није лепо што друг јаше друга.“

Неки његови афоризми и сами наликују народним пословицама, или изрекама:

„Ветеринар сам четрдесет година, а још нисам видео овакву стоку.“

„Како да не будем срећан? Где год да погледам све мој до мојега.“

Српство, Србија, Србин за Црнчевића никада нису биле табу теме, о чему сведоче афоризми:

„Тешко је бити Србин, али касно.“

„Сви смо ми деца дезертера из 1389. године.“

Црнчевић се није либио да се поиграва речима и на тему српско-српских подела:

„Способан човек иде у четнике, а враћа се из партизана.“

„Проверите свој патриотизам. Да ли вам је брат од стрица био у четницима од ујака?“

 
Педантан и ситематичан

Иако је био боем, склон усмености, а таленат и време је немилице трошио и на ствари изван књижевности, Брана је био врло педантан, систематичан, што се види из чињенице да је у односу на прво издање своје књиге афоризама изоставио мање успеле, оне недовољно добре је поправио, а знао је да препозна најбоље и да им нађе место и у будућим издањима. Како је Брана радио на својим реченицама, показује еволуција из другог издања његове збирке:

„Ко зна у чијем мраку живим? Да сам слеп живео бих макар у своме мраку.“

Писац је касније увидео да ће инверзија донети већи обрт, па мења редослед речи:

„Да сам слеп живео бих у свом мраку. Овако, ко зна у чијем мраку живим.“

Ево, још неколико примера:

У првом издању афоризам гласи:

„Како да верујемо човеку кад претке држи у кавезу?“

То је добар, успео афоризам, али Брана осећа да може да му дометне још нешто потпуно неочекивано, нешто метафоричније:

„Како да верујемо човеку кад претке држи у кавезу, а потомке у неизвесности?“

Ево још једног примера за Бранине касније интервенције, које афоризам чини књижевнијим, уметничкијим:

„Људи су прво били браћа, после су постали једнаки; ко зна шта ће једнога дана бити са људима?!“ (Прва верзија)

„Људи су прво били браћа, касније су постали једнаки… Слутим да једнога дана човек човеку неће бити ништа.“ (Друга верзија).

 
Михиз о Брани

Борислав Михајловић Михиз, несумњиво један од највећих ауторитета наше књижевне критике забележио је 1985. године, у поговору Црнчевићеве књиге Снови без тумачења:

„Брана Црнчевић је један од четири крупна сатиричара друге половине нашег двадесетог века. Са Душаном Радовићем, Матијом Бећковићем и Владом Булатовићем Вибом спаја га иста модерна београдска школа духа, ослобођене смелости, видовитости, крилате реченице која памти и која се памти, елегантних и савршених поенти, умећа да се од текста сачини анегдота, а не од анегдоте текст, играрија речи као оружје појмова на турниру духа, чист и беспрекоран патриотизам и морална самосталност ставова. У овај квартет најдуховитијих Срба наше епохе Брана Црнчевић уноси највише чистог хумора, бономије, лакоће, ведрине, распричаности, па и површног звекета вица и пошалице, све елементе који обично блаже бриткост и тупе оштрину, али је то све код њега само суптилна орнаментика, шарена варалица да ловина што дубље прогута крупну удицу своје обречене сатиричне уловљености“.

А шта би нам Брана поручио данас:

„Чуо сам да ће сутра бити боље, а ја баш сутра нећу бити овде.“

„Да ми је средина била боља, био би ми бољи и крај.“

Александар ЧОТРИЋ

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , . Забележите сталну везу.