Причињавање: Вазнесење

Причињавање - Александар ЧотрићУ нашем крају се пронео глас да се у једном селу испод планине појавио човек натприродних могућности. Причали су о њему и озбиљни људи у државној служби, старије жене, њихови мужеви пензионери, али и млади који тек ступају у озбиљан живот. Шириле су се различите приче о том човеку, који, наводно, може да прориче судбину, да предвиђа колико ће ко да живи, да лечи од најтежих болести, да помаже нероткињама да добију децу…

У његову кућу свакодневно су долазиле десетине људи у потрази за исцељењем, рецептом, мелемом, саветом, утехом или предвиђањем за будућност.

О том још увек младићу, јер није имао више од тридесет година, испредале су се све невероватније тврдње – да може да враћа из мртвих, да истерује ђаволе из опседнутих, да лебди над земљом, да разговара са Богом лично, да наређује киши када ће да пада, да види кроз зидове и да једини зна када ће народу бити боље.

За кратко време, о њему се сазнало у целој држави. Он је изгледао самоуверено, потпуно сигуран у то што говори. Склопљених руку, гледао је у тачку испред себе и тихим гласом је поручивао да му верују, јер је посвећен у тајне прошлости и будућности.

– Имам дар с неба да могу да помажем људима, и ја то чиним, из најчистијих побуда! То је моја мисија! – поручивао је мноштву које је опседало његов дом.

Међу посетиоцима је постојало уверење да младићу треба уделити нешто новца, вина, млека, живине, стоке, воћа и других домаћих производа, јер ће се тако умилостивити и силе с којима је он у вези, а и „ваља се“ одужити за помоћ коју он тако штедро и великодушно пружа толиким непознатим људима.

Пошто је младићева кућа била затрпана поклонима, он је поручио ходочасницима да убудуће остављају само новац. Пошто нису знали колико би требало, он је утврдио тарифу коју је истакао на капији у дворишту.

Неки су желели да дођу до њега преко реда, па је њима наплаћивао више. Други су, пак, имали веће жеље, па су следствено очекивањима, морали више новца да оставе у дрвену посуду у његовој соби. Убрзо се проширили веровање да ће у случају великих прилога, и жеље да им се вишеструко исплате. Зато су многи продавали куће и станове, распродавали стада, крчмили ливаде, вадили новац из шкриња, те доносили и даривали велике износе.

Сви су они очекивали чудо, а чудо се и догодило.

Младић је једнога дана нестао без трага. Остао је само глас, који говорио да га више неће видети својим очима, јер се вазнео у висине – политичке, наравно!

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.