Приче из прве руке #49 [Зоран Спасојевић]

Зоран Спасојевић - Слушај свемир

Зоран Спасојевић – Слушај свемир

МИР, БРАТЕ, МИР

Петар има собу која гледа на реку. Много воли да се закључава у њој. Уђе, окрене кључ, навуче тешку завесу и одмах седне у мрак.
Размишља.
– Ако бисте могли да дате савет великој групи људи, шта би то било?
– Не мислим да треба да саветујем било кога.
– У реду, добро, ако бисте могли да дате савет самом себи у време када сте имали осамнаест година, шта би то било?
– Бити невидљив.
– Да ли сте били у стању да постанете невидљиви?
– Не баш увек.
– Какав би ваш живот био да сте то увек могли?
– Нисам сигуран, али бих вероватно био остављен на миру.

ПРИЧА О ЉУБАВИ

Шетао тако Ф. М. булеваром и после неког времена свратио код психијатра. Много је волео да се излежава на његовом каучу. И да прича, наравно.
– Ех, колико година живота толико година љубави. Седамдесет година љубави – добро име за филм, причу или роман.
– Ако није тајна, како вам је то успело?
– То је у људској природи. Волим пролеће, лето, јесен, зиму. Волим прве и последње зраке сунца. Волим чак и муњу на небу кад заблиста.
– Господине, толика љубав може да уништи човека. Да ли сте покушавали да је зауставите?
– Нисам.
– Искрено, не знам како да вам помогнем.
– Не треба помоћ. Љубав је савршен осећај, нарочито кадa си у кревету са женом.

ОДМЕРАВАЊЕ

Петар Петровић, пружни радник, много је волео да се вере по дрвећу. Једном се тако попео на крушку и пао. Пробудио се у болници.
Доктор га пита:
– Кажите нам, молим вас, ко сте ви?
Петар поче да га мерка, мерка…
– Ко сам био, више нисам.
Доктор га посматра и размишља, размишља…
– Значи, сад сте нова личност?
Петар га гледа, гледа…
– Таман посла.
Доктор се чеше по глави, чеше…
– Идите дођавола!
Западни медији одмах су објавили како лекари у Србији злостављају немоћне пацијенте.

© Зоран Спасојевић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.