Причињавање: Страна улагивања

Причињавање - Александар Чотрић„У овој држави је веома тешко бавити се бизнисом, иако има много људи који се представљају као успешни бизнисмени. Када вам се неко представи као бизнисмен, најтеже је сазнати чиме се он, заправо, бави. Овдашњи људи много више воле политику, него посао. Политиком се баве и у радно и у слободно време, мада не постоји јасна граница између ових категорија“, писао је у свом извештају министарству спољних послова један страни дипломата, на служби у Србији.

„Овде се једино то поуздано зна, да се не зна шта је чије, ко шта ради и ко је за шта одговоран. Често су сви одговорни, да не би нико одговарао. Прописи се никада не примењују, али се стално мењају, или се различито тумаче. Пословни људи морају да плаћају рекет криминалцима, а порез држави, а често је и обрнуто“, наводио је дипломата у поверљивој депеши.

„Понекад ми се чини да је лакше ући у француску академију наука, него у овој земљи добити дозволу за отварање предузећа. За почетак рада фирме потребно је више докумената, него што их има у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Да би се те сагласности, потврде, одлуке, закључци, дозволе и решења прикупили, потребно је обићи више врата, него што их има на Бакингемској палати“, указивао је страни представник, очигледно добро упознат са ситуацијом у Србији.

Он је даље објашњавао да „правила пословања постоје, али да нису садржана у прописима, већ у обичајима, а да је један од обичаја да се о њима не прича“.

„Тако“, наводи пример секретар амбасаде, „инвеститор из наше земље је чуо да се десет посто провизије подразумева, да би се ушло у озбиљан посао са домаћим партнерима. Међутим“, извештавао је даље дипломата, „он није знао значење правила ‘десет посто’, односно за овдашњи укорењени обичај да се десет посто од планираних средстава улаже у пројекат, а остатак се даје државним и локалним функционерима“.

„И када се уђе у посао, тада тек настају проблеми, тако да је боље одустати још код припрема. Извођачи радова касне, радници домаћих фирми неће да раде, јер не добијају плате, а кад одлуче да раде, онда нема материјала, кад стигну сировине, покваре се машине, кад оправе технику, похапсе им руководиоце. Укратко, због тога су пропала скоро сва улагања из иностранства“, стајало је при самом крају овог суморног дописа, али се дипломата потрудио да унесе и дозу ведрине:

„Време је показало да су једине стране инвестиције у овој земљи које су дале резултат биле промене режима.“

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.