Књига: „Ветропир“ – Радојица Бецић

Радојица Бецић - ВетропирХумориста и сатиричар из Велике Плане Радојица Бецић у 2013. години објавио је књигу под називом „Ветропир“. Књига обухвата његово вишегодишње стваралаштво углавном из области хумора и сатире.

За књигу „Ветропир“ може се рећи да представља сабрана дела Радојице Бецића која на скоро 200 страна садржи песме, епиграме, афоризме и приче. Књига је подељена у више целина где се након уводног дела налазе поднаслови као што су: Гусларске песме (филоване хумором и сатиром), Јуначке и гусларске песме, Стопедесет грама бецкограма, Изоштрене мисли, Четрдесет старих пословица (које је осавременио Радојица), Хумористичко-сатиричне приче, Басне, Злокућане и његове мане, Како хумориста пише озбиљне приче, и др.

Насловницу књиге илустровао је карикатуриста Слободан Срдић, а издавач је штампарија „Радојковић“ из Смедерева.

У уводу књиге уместо рецензије налази се песма „Смехотворац“ коју је написао Раде Радојковић у име Бецићевих суграђана који дуго година прате његов рад:

Ја вам причам за Бецића,
Плањанскога сивог птића,
борца против неистине,
исправљача „КРИВЕ ДРИНЕ“.
Радојица онај што је
изд’о књигу „Трпивоје“,
па „Испеци и прећути“,
на њега се ОЛОШ љути.
Још двадесет књига има,
што је изд’о са другима.
Кроз животне смешне теме,
тај жигоше све проблеме:
Исмејава чиновнике,
лажове и нераднике,
утовљене фотељаше
и полтроне-подрепаше,
жигоше све старе, нове
мућкароше и лопове.
Ал’, из тога оштрог пера
тече ведра атмосфера,
јер и кад је криза права
све нас Бецић засмејава.
Он је творац здравог смеха,
у хумору нема греха,
јер смех болну душу лечи,
хвала му за смешне речи!

У наставку уводног дела налази се Бецићева прича „Ветропир“ и песма „Слушалац“:

ВЕТРОПИР

Ех, чудна ли је моја судбина. Нећу ништа рећи о детињству јер су то биле детињарије, па, богами, нећу говорити ни о младости зато што је младост лудост. Елем, као правник прихватио сам посао грађевинског радника. Радио сам као тројица, али, авај, са том зарадом нисам могао да издржавам ни мене једнога. Пошто су у то време највећа примања имали фотељаши, односно говорници, многи радници бацише чекиће, а сељаци мотике, и сви одосмо у говорнике.

За разлику од говорника, које су називали брбљолозима, мене су грађани волели јер сам говорио истинито, гласно и јасно без икаквог читања. Напредовао сам. Добио сам високи положај, нову лимузину и велику плату. Но, свака срећа има и свој крај. Пошто сам говорио усмено, омакла би ми се понека реч која се није свидела страним газдама или домаћим полтронима. За кратко време изгубих високи положај, остадох без лимузине и велике плате.

Нисам, дакле, успео ни радом нити говором, зато покушах да пишем. Писао сам књижевним језиком, осећајно, духовито и истинито. Читаоци су ме на сва уста хвалили. Управо зато су реаговали мали бокчићи, који су имали велике улоге у друштву. Они су утврдили да пишем уз ветар, а нисам пристао нити умео да пишем низ ветар, зато су ме прогласили ветропиром и одували ме на дно платног списка. Због тога ми је данас пензија мала. Док ми господа са високим пензијама завиде што са малом пензијом лако држим велику дијету, ја сам у дилеми – АКО ПЕНЗИЈУ ТРОШИМ ЗА ХРАНУ УМРЕЋУ БЕЗ ЛЕКОВА, А АКО ЈЕ ТРОШИМ ЗА ЛЕКОВЕ УМРЕЋУ БЕЗ ХРАНЕ!

Због тога одлучих да прекратим муке. Зато, људи, упомоћ! Не дајте да дигнем руку на недужног човека!

СЛУШАЛАЦ

Послушајте мене слушаоца,
слушао сам ја мајку Милицу,
Тому мога паметнога оца,
слушао сам и моју дечицу.

Слушао сам шефове и ћате,
силеџије који чуда праве,
порезнике, жаце, адвокате,
брбљологе, који људе даве.

Слушао сам и псе како лају,
па кокошке како кокодачу,
посланике како лупетају и
магарце који тужно њачу.

Слушао сам, глед’о позориште,
па музику која пара уши,
певачице које голе вриште,
од слушања оболех у души.

Једног дана одлучих, заиста,
да слушалац нећу бити више,
одскоро сам песник-хумориста
што озбиљно смешне песме пише.

Радојица БецићРадојица Бецић је рођен 17.11.1927. године у Свибу код Подгорице, а у Великој Плани живи од 1965. године. Да је у време његовог рођења било демократије, вели Он, питали би га хоће ли или не доћи на овај и овакав свет.

Због таквог односа у друштву и породици, каже Бецић, кад се није смела увек рећи истина, почео је да пише хумор и сатиру и тако пласира истину. Написао је четири самосталне и двадесет књига заједно са другим хумористима Србије. У једној рецензији Милован Илић Минимакс вели да је Бецић, кроз свој ведри смех, створио своје легендарне јунаке ГУНЂОСАВУ и ТРПИВОЈА, што описује већину наших грађана који трпе и гунђају верујући у боље сутра.

Бецићеви текстови су ушли у четири хумористичко-сатиричне антологије, а најдража му је она у којој су његови афоризми и епиграми норед Његошевих текстова.

Каo први капитен хумористичке екипе Велике Плане је својим текстовима и организовањем много допринео да Велика Плана постане Првак Србије у хумору. Бецић се хумором и сатиром бави преко педесет година. Освојио је преко стотину награда. Најдража му је она где је први у свету утврдио зашто се свађају пас и мачка. Рецензенти др Љубиша Јовановић и професор Радмила Лазић кажу: „Иако је ђаво однео шалу, Бецић успева да је врати народу. Смех је лек, а Бецићев хумор је најбоља терапија“.

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , , , . Забележите сталну везу.