Причињавање: Смрт и смех

Причињавање - Александар ЧотрићСмрт је нови почетак. Зато овом реченицом почињем причу. Смрт је једино сигурно што нас чека. Како, онда, да се радујемо будућности?!

Живот је имитација демократије. Смрт је, напротив, највиши степен демократије, јер су тек у њој сви једнаки. Смрт све изједначава, али када видим да су неки сахрањени у мермер и гранит, а неки у блато, не верујем ни у то. Кажу и да смрт све поравнава, али да није тако, довољно је погледати брежуљке на гробним местима.

Говоре нам да ће смрт доћи сама и да је не треба је звати. Зато и ћутимо. Смрт има најбољу меморију – још никога није заборавила. Ми не желимо да мислимо о смрти, али она зато мисли о нама. Смрт је као неки похотни мушкарци – не гледа на године. Смрт као да се превози аутобусима градског саобраћајног предузећа, јер увек долази или прекасно, или прерано.

Када слушамо шта говоре о покојницима, закључимо да неки тек после смрти постану добри људи. Умиру људи, али је страшније што све више умире људскост.

Сви људи су смртни, што значи да они који су бесмртни нису људи. Бесмртници су нас живе сахранили. Великан је сахрањен у алеји заслужних грађана. Одговорни су закључили да је заслужио да умре.

Наша историја увек је на ивици живота и – „Смрти Душанове“ „Смрти војводе Пријезде“, „Смрти мајке Југовића“, „Карађорђеве смрти“ „Уједињења или смрти“, „Смрти фашизму“…

Ми смо живи, али нас већ сада жале. Услов за смрт је живот. Међутим, код нас многи људи умиру, а да нису живели.

Смрт плаћа све дугове, дакле, наши повериоци, коначно имају коме да се обрате.

Већ деценијама више умиремо, него што се рађамо. Ето, тако се живи у Србији. Више умиремо него што се рађамо, што значи да чешће водимо ратове, него љубав. Све је повезано. Ако се више рађамо, више и умиремо. Нема смрти без судњега дана. А нама је сваки дан судњи. Није тачно да нас сви мрзе. Као што видимо, смрт нас воли.

Ко свакога дана умире од страха, тај се наживи.

Скупо је живети, али тек што кошта смрт?! Многи овде живе само зато што немају новца за сахрану.

Коме у Србији читуља не изађе у дневним новинама, сматра се да није ни живео.

После смрти наступа ништавило. Дакле, не бојте се, и смрт је ништа!

Васкрсења не бива без смрти. Живела смрт!

Остало је ћутање.

И Шекспир, који је то рекао!

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.