Причињавање: Један дан и једна ноћ

Причињавање - Александар ЧотрићПробудио сам се расположен, као млада после прве брачне ноћи. Устао сам на десну ногу, што нема везе с мојим идеолошким опредељењем. Често устајем на леву руку, мамуран, али овог јутра сам певушио док сам се умивао и облачио. Јутарњу гимнастику обично радим тако што прескачем доручак. Овога пута сам отворио фрижидер који је био пун себе. А унутра да се смрзнеш, колико је било меса, забрањеног и дозвољеног воћа, млека од краве, козе, овце, птице… Јео сам онако како играју наши фудбалери – полако и безбрижно. Од раног јутра сам се правио Енглезом, па сам појео енглески доручак – калоричан и обилан. Затим сам натенане попио кафицу и прелистао новине. За дивно чудо, због онога што сам читао, није ми се, као раније, превртао стомак. Уместо текстова о убиствима ближњих својих, отпуштања радника од нерадника и повећања цена у интересу потрошача, читао сам да Европа нестрпљиво чека да нас прими у своје наручје, да ће бити толико посла да ћемо да увозимо радну снагу и да ћемо у нашој „земљи сељака“ да производимо компјутере, мобилне телефоне, речне, морске и свемирске бродове.

Иако нисам ништа попио, ни пића домаће производње, ни супстанце страног порекла, био сам весео и опуштен. У таквом расположењу отишао сам на стари посао новим аутомобилом. Тамо ме је чекало изненађење. Шеф ми је уз извињење саопштио да ми је од следећег месеца плата повећана за само 15 посто. На послу није било стресно, као раније, јер смо коначно сазнали да ће да нас, овако разједињене, купи компанија из Уједињених Арапских Емирата. Они су купили један Манчестер сити, па шта је за њих наша фирмица? Да и ми коначно будемо сити.

Пауза за ручак није била, као раније, пауза од ручка, већ сам заиста сео да обедујем, и то у ресторану. Унутра је била пријатна атмосфера, а конобари су ми принели димљену вешалицу, помфрит и шопску салату.

Али, нажалост, нисам ништа окусио.

Пробудила ме је глад у кревету који шкрипи. Био сам у смештају од пет звездица – кроз рупе на плафону гледао сам ова небеска тела.

А на крају, драги читаоче, морам да ти откријем да ова прича припада жанру фантастике и да се радња дешавала у сну.

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.