Intervju: Vasil Tolevski (Vesti Online, 03.11.2013.)

„Imamo više fakulteta nego javnih klozeta“

Vasil Tolevski

Vasil Tolevski, satiričar iz Skoplja

Vasil Tolevski, najpoznatiji makedonski satiričar, ali i jedan od najcenjenijih na Balkanu i Evropi, veliki je prijatelj Srbije koju doživljava kao drugu domovinu. Dlake na jeziku nema. Kaže da u današnje vreme ljudi imaju slobodu govora i slobodu misli, ali ne smeju da govore ono što misle! Zato se satiričari bave egzorcizmom – isteruju đavole iz države.

Kao dečak prošli ste strahote internacije.

– Rođen sam u Budimpešti kada su Rusi tenkovima ušli u glavni grad Mađarske. Kuknjava, jauci, bežanje, bombardovanje, gladovanje, dim, vatra obeležili su moj prvi dan na zemaljskoj kugli. Takav čovek može da se nada da će mu sigurno biti bolje jer od onoga lošije nije moglo biti.

Duge kolone golih i bosih egejskih Makedonaca ostale su vam u pamćenju?

– Prvo, pamtim šta su mi pričali roditelji šta su sve doživeli kada su napuštali egejski deo Makedonije u Grčkoj, 1948. godine. Bili su deca, gladna, neuhranjena, bosa, na njima pocepana odeća, bez očeva… Prstići su propadali u kaljavi i hladni sneg koji je napadao po planinama u istočnoj Makedoniji. Duga kolona golih i bosih mališana, gledajući u mesec, nadala se suncu! A sunce nikada ne sija lepše nego pred svojom kućom. Naročito ako kuća nema krov. Oni su napustili svoj rodni dom i vozovima došli u Budimpeštu. Neki su otišli u Rusiju, neki u Poljsku, neki u Jugoslaviju. Niko više nije video svoja rodna ognjišta.

Utočište ste dobili u Zemunu?

– Želja roditelja je bila da se polako približavaju zavičaju i utočište im je dala vlada Jugoslavije. Pomogli su da se naselimo u Zemunu. Imali smo tu čast da nas vidi velikan jugoslovenske istorije Moša Pijade. Izvinjavam se velikom Moši što ga nisam dostojno pozdravio. Mogao je da vidi mene drekavca kakvog nije video, majku poluobučenu iako je bila zima, oca koji je gordo stupio pred njega i zamolio za mali krov nad glavom.

– Dok nam drug Moša nije pronašao utočište, živeli smo u improvizovanom skloništu. Nekoliko stabala naslonjenih na zid kuće, gore kartonski krov, a unutra hladno kao u grobu. Nama je taj grob spasao život. Hvala ti, Jugoslavijo moja, hvala ti, čika Moša, iako ti nisam ni grob posetio. Prve korake napravio sam u Zemunu! Zahvaljujući Zemuncima navikao sam da hodam a da ne puzim, da stojim a da ne klečim, da radim a da ne molim.

I opet ste krenuli na jug?

– Nostalgija moga dede i babe, oca i majke, strica i tetke za rodnim egejskim ognjištem odvukla nas je u Makedoniju. U Skoplje, naselje „Đorče Petrov“. Moji su bili telom u Makedoniji, ali dušom bliže Grčkoj i svojoj kući koja im je bila porušena do temelja. U Skoplju sam završio Mašinski fakultet.

Niste zadovoljni opštim stanjem u vašoj zemlji?

– Nikako ne mogu da shvatim zašto država ne može da planira školovanje omladine u Makedoniji?! Ako ne može da planira rađanje, pošto je tehnika stvaranje dece ostala na praistorijskom nivou, može valjda da se kaže koliko omladine treba da se školuje na fakultetima, koliko u srednjim školama, a koliko da rade kao pošteni radnici. Danas vlada Makedonije ima više fakulteta nego javnih klozeta. Toliko ljudi sa diplomama, a broj nepismenih nikad nije bio veći. Imamo toliko menadžera, pravnika, učitelja i ostalih intelektualnih zanimanja, a nedostaju nam vodoinstalateri, električari, zidari, tesari.

Ima li nade za Makedoniju?

– Sada samo Bog može da nam pomogne. I to ako ima spremljenu ekipu anđela u kojoj ne igraju Lucifer i ostala đavolska bagra.

Šta još muči Makedonce?

– Moja zemlja je ista kao i ja – puna problema! Od ekonomskih do nacionalnih. Narod ne zna šta da radi jer nema gde da radi. Oni koje rade, ne znaju da rade. Drugi koji bi trebalo da se uhvate za rad, rade pogrešno. Bolje da se nisu ni uhvatili posla. Bila bi manja šteta. I za zemlju i za narod. A kad stane sve, onda počinjemo da radimo na izborima. Najavljujemo ih na velika zvona! Da narod čuje.

Svaki novi izbori donose nova obećanja narodu?

– Nova neispunjena obećanja jer kod nas najviše zvoni zvonar Bogorodične crkve, Boga mu njegovog. Zato svake godine izaberemo novog zvonara. Kad ga izaberemo, zvoni na sva zvona da je ovo najbolje što se moglo izabrati, da nam dolazi bolje vreme, da strani investitori uveliko pakuju kofere da dođu kod nas. A samo naša omladina uveliko pakuje kofere da ode odavde. Mi smo zemlja koja ima veću stopu smrtnosti nego stopu rađanja. To je zato što se stari trude više nego mladi.

Makedonija je multinacionalna zemlja, kakva je njena budućnost?

– U Makedoniji žive mnogo naroda i narodnosti. A biće dan kada će i Makedonci moći da žive kao ljudi. Svi imaju sva prava, a Makedonci najmanje. Mi nismo nikada u pravu, pa možda zato i krivudamo. Mi smo narod koji voli da pravi viceve na svoj račun, ali pošto na računu nemamo ništa, našim vicevima se niko ne smeje. Ali smeju se nama.

Imali ste sukobe sa Albancima?

– Godine 2001. imali smo rat za koji niko ne zna kako je počeo, niti kako je završio. Kao da su ga vodili ludaci! Sakupili se naši lideri, potpisali neki okvirni dogovor u Ohridu i… doterali su narod do zida. Zato kad čujem Albance kako se žale da su im uskraćena sva prava, pitam sebe kakva su moja prava. Ja ne mogu ni da pišem na makedonskom jeziku. Zato aforizme pišem stranim jezicima.

Jedan ste od utemeljivača makedonske satire?

– Žao mi je što u mojoj zemlji nema više nijednog satiričnog lista, koji bi negovao humor i satiru. Bio sam urednik „Studentskog zbora, „Makedonskog ostena“ i „Ostena“, ali mi duša pati što više nisam u tom kolu. Niko ne voli moje aforizme, osim naroda. A ko pita narod što on voli. On voli da jede, da pije, da se veseli, da priča slobodno jer je čuo da je još 1945. došla sloboda.

Uvek ističete Srbiju kao svoju rezervnu domovinu?

– Hvala Srbiji što me je prihvatila kao svoga. Valjda i ja ličim na Srbina, ne znam ni ko sam, ni gde sam, ni ko mi je prijatelj, a ko neprijatelj!

Kada i kako će jedan aforističar završiti svoj život?

– Verovatno kao terorista jer ljudi kada čitaju moje aforizme beže glavom bez obzira. Niko neće da „lajkuje“ moj kvalitet. Jer u Makedoniji ljudi će pre da laju nego da lajkuju.

D. Đorđević

Izvor: Vesti online

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , . Забележите сталну везу.