Причињавање: Здраво

Причињавање - Александар ЧотрићБио сам принуђен да се одрекнем онога што највише волим. Као код сваке велике и искрене љубави осећао сам болове у грудима, срце ми је прескакало и имао сам тегобе због притиска. Није то једноставно, људи моји, раскинути заувек са димљеним вешалицама, куленом, чварацима, ћевапима, меснатом сланином, тортама, чоколадама, … Дакле, био сам неелегантно попуњен, па сам одлучио да смршам. И могу вам рећи да сам успео. Утањио сам, што би рекли, као српска економија. Да бих то постигао, било је потребно да учиним само једну ствар – да не једем. Добро, много су ми у томе помогле и мере штедње српске владе.

Међутим, моји здравствени проблеми нису престали када сам изгубио двадесет килограма. Мене из сна није будио будилник, већ кашаљ. Пењање на први спрат захтевало је двоминутну паузу после шестог степеника. На рентгенском снимку мојих плућа, додуше, није се видело ништа – све је било црно. Био сам страствени пушач, због чега ми је лекар Лука Марић наредио да одмах оставим цигарете. Остављао сам их ја и раније, али сам их увек брзо проналазио. До сада сам 183 пута одлучивао да се одрекнем овог „ђавољег тамјана“, али је моја апстиненција трајала од три минута, до рекордних два сата и 54 минута. Сада више не димим као Шарганска осмица, али као свака стара локомотива и даље пиштим, стењем и хукћем.

– Ако хоћеш да оздравиш и поживиш још коју годину мораш престати да пијеш кафу, алкохол и газирана пића – „обрадовао“ ме је доктор Марић из претходног пасуса. Иначе, он је познат по томе што се од свих заразних болести штити алкохолом, и то унутрашњом употребом. Али, ја нисам он, да не морам да слушам самога себе, па сам престао да идем у оближњи бирцуз „Код Пилета и чика Вилета“. Пре почетка прохибиције сав алкохол у кући сам просуо – себи у грло. Али, после тога пио сам само воду – водоводску, флаширану, тврду, тешку, дестиловану, индустријску…

– Идем на пијацу, да ли треба нешто да ти купим? – питала ме је супруга једног суботњег јутра.

– Купи саксију са земљом – кратко сам рекао.

– Шта ће ти саксија? – видео сам њен запањен израз лица.

– За мене, душо – објаснио сам јој – свакој биљци, осим воде, потребан је и хумус.

© Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.