Конкурс за књижевну награду „Милован Видаковић”

Милован ВидаковићРедакција Српских недељних новина из Будимпеште расписује традиционални

Конкурс за књижевну награду „Милован Видаковић”

– за најбољу необјављену кратку причу на српском језику –

Право учешћа на конкурсу имају аутори који стварају на српском језику, без обзира на држављанство и место становања. Један аутор може послати највише једну причу, дужине до 30 редова. Радови се потписују шифром, а податке о себи (краћа биографија, поштанска и електронска адреса, број телефона) аутори треба да доставе у посебном коверту, који заједно са ковертом у коме се налази прича шаљу као једну пошиљку.

Причу треба послати у три одштампана примерка на адресу:

SZERB ORSZÁGOS ÖNKORMÁNYZAT
SZERB HETILAP
FALK MIKSA U. 3.
1055 BUDAPEST
HUNGARY

Пристигле радове оцењиваће стручни жири, а у обзир ће бити узете приче које у редакцију Српских недељних новина стигну до 8. децембра 2013. године.

Аутору најуспелије приче припашће Награда „Милован Видаковић”, која подразумева повељу са ликом овог писца и златник са ликом Светог Саве.

Жири ће одлуку донети до 15. јануара 2014. године и објавити у медијима (Српске недељне новине, сајт РТС-а, сајт Конкурси региона), а награђеном аутору признање ће бити уручено крајем јануара, на традиционалној Светосавској академији у Будимпешти.

Детаљније информације заинтересовани могу добити путем имејл адресе: nedeljnenovine@gmail.com

***

Милован Видаковић (Неменикуће, 1780 – Пешта, 1841) сматра се зачетником српског романа. Био је један од најчитанијих српских писаца свога времена. Детињство је провео на селу, без школе, чувајући овце и козе. Једини духовни утицај на њега имала је епска народна традиција.

Гимназију је завршавао у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, а филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је уписао и студије права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Научио је латински, немачки, мађарски и делимично француски језик.

У јесен 1817. године постављен је за професора Српске гимназије у Новом Саду, али је због једне афере отпуштен 1824. Од тада је радио као приватни учитељ у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Често је био у беспарици, а последње године живота провео је у Пешти. Код њега су становали многи српски ђаци који су се у то време школовали у мађарској престоници.

Сахрањен је на српском гробљу у Пешти, а надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.

Овај унос је објављен под Конкурси и означен са , , , . Забележите сталну везу.