Нушићијада 2013: „Игра сверних облика“ – првонаграђена прича

Нушићијада - ИвањицаЦрвена завеса на Европско првенство је пала. Лубенице су дошле на Телеп и лету је био крај. Замало. Тих дана пао је и Книн. Тако се то тада говорило – „пао“. То сам схватио на начин на који сам тада схватао и све остало – као пуку дескрипцију просте датости. Обим кружнице једнак је производу двоструког полупречника и магичног броја Пи. Зашто? Зато! Шта, који курац, имаш да питаш… По Пијежеовој скали, деца тек са дванаест година развијају могућност апстрактног мишљења.

Много после него што дођу у контакт са концепцијама као што су центрифугална сила, уставна парламентарна монархија и анални секс.

Тако – дакле као пука дескрипција просте датости – јавила ми се и необјашњива космичка појава да су градови до једног момента у историји падали и да су онда из неког разлога престали да падају. Као што су диносауруси постојали, а сад више не постоје. У том духу сасвим ми је била разумљива и чињеница да су српски и хрватски језик (и уопште тај средњејужнословенски језички дијасистем) једини на свету у којима постоји реч за падавину, у смислу елементарне непогоде, која се пише и изговара као – град.

И онда су из тих градова који су падали, на Телеп почели да долазе неки чудни људи. Изгубљени, тужни, спаковани у тракторске приколице и покривени најлоном као да су сипорекс блокови. Причало се да су дошли због Олује, а ја сам помислио да мора да је била нека јако гадна олуја када су сви они побегли право на Телеп. Гледали су у невидљиве планине, ходали на један другачији начин од нас и изгледало је као да су се осећали непозвано.

Међу њима била је и једна девојчица која је имала исто година колико и ја, али је изгледала старије. По Пијежеовој скали, девојчице сазревају брже; посебно оне које потичу из градова који падају. Носила је зелене „старке“ и мајицу на којој је писало „Забрањено пушење“. Била је мокра јер киша је пала, као што падне сваког пута када тачно одређен број људи на планети обуче „старке“. Долазила из тог чудног света који је из телепске морално супериорне перспективе заиста био чудан, али не баш толико чудан да смо их морали звати том најодвратнијом и најувредљивијом речи у средњејужнословенском језичком дијасистему – избеглице.

Анри Бергсон никада није говорио о томе.

И док су те „избеглице“ тумарале Телепом као вазда симпатични Дино Рађа ходницима „Дворане мира и пријатељства“ (грч: Stadio Erinis Kai Filias) док су се интонирала два трагрома, мој ћале сетио се свог пророчанства из нехата из ноћи финалне утакмице и осетио некакву чудну грижу савести, чуднију од оних чудних људи. Кум Миле му је говорио: „Шта се ти сад, који курац, имаш нервирати и бити савестан кад видиш да ову ђубрад на власти изболе пимпек за њих“, али тата у томе није налазио никакву утеху. Зашао је у ту чудну депресију, чуднију од чудних људи, чуднију од Чудне шуме, и поглед му је постајао неодређен и кристалан као и њихов.

Трајало је то поприлично дуго.

Тек ће га један незапамћен низ случајних погодака вратити у живот, ако се то тако могло назвати. За врло кратко време предвидео је да ће браћа Коен снимити филм у којем Џон Туртуро игра Исуса у ружичастом, педофила и куглаша, затим да ће приповетка „Еро с онога света“ по хитном поступку бити уклоњена из Читанке и да ће Мајк Тајсон (уз директан пренос на РТС-у) одгристи уво Ивандеру Холифилду. И коначно, када се његова стрепња да би Тета Илонка могла напустити чика Ђуру и побећи с оном Ђурђином из Улице Корнелија Станковића и то да живи у камп-кућици на Камењару чинећи тако први спектакуларни, лезбијски пребег у изгнанство у историји Телепа, испоставила оправданом, схватио је да није ни на који начин одговоран за „избеглице“, већ да има редак таленат да уочава и предвиђа будалаштине. А у свету будалаштина, највећу вероватноћу да се остваре имају управо – будалаштине.

Треба рећи да овај таленат није остао незапажен на нивоу наше породице. Баба је ту предлагала да тату „метнемо на радио“ и закупимо му емисију где би се кретени, по посебној тарифи, јављали директно у програм и он би им зналачки прогнозирао шансе у љубави, бизнису, здрављу, криминалу, сексу и земљорадњи. Мама је била љубоморна већ на помисао да би ћале могао постати медијска звезда. Већало се о томе у кући једно време, али је на крају одлучено да овај амбициозни пројекат има слабе изгледе за успехом. Посебно је апострофирана његова неемитабилна телепска дикција, нерадиофоничан пушачки глас, сумњив однос према професионалним обавезама и хронична упала простате.

Тако смо остали без првог потенцијалног локалног пророка. А чудни људи и даље су се врзмали телепским улицама које се по правилу секу под правим углом. Успех из Атине брзо је избледео и нико више није помињао игру под обручима. Проћи ће много времена до моје спознаје како су два најбоља кошаркаша у историји континента који је колумбовски открио Атила Бич Божији – јасно: Дражен Петровић и Дејан Бодирога – заправо врло блиски рођаци, или како се то на Телепу каже браћа од тетке. Да су деда од првог и баба од другог рођени брат и сестра. Или већ обрнуто. Тек тада ми ништа више није било јасно.

Данијел Апро

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.