Белешкарење глупистике (2)

Зоран РадмиловићПриредио: Живојин Денчић

З Радмиловић 5

Морис Бланшо каже да људи пишу да би створили тишину. Каже, пишемо у ствари да бисмо ћутали. Е, нећу да ћутим!

Са Зораном Радмиловићем једини пут сам испијао коњаке на тераси кафане „Шумадија“ у улици Љубомира Нешића, народног хероја, рођеног 18. децембра 1918. године у Зајечару, који је погинуо 29.09.1941. године код Сикола у борби са Немцима и четницима, како пише на његовој бисти у центру града.

С нама је био и Мика Шћекић, на коме се тешко примећивало пијанство. Мика је, као и увек, држао банак. Једино он је могао да преузме на себе главну улогу за столом, а да то није насилно. Такви су надарени људи. Махери.

Зорана Радмиловића нисам познавао, а нисмо се упознали ни тога дана иако смо провели много сати за столом. Било је тешко да нађемо заједничку тему за разговор с обзиром да сам се ја у то време бавио адвокатуром као професијом, а Зоран је већ био добар глумац, док је Мика изводио неке значајне радове у туризму. Зато сам, после једне нове туре, предложио да причамо о гуштерима.

Тада ме је Зоран частио именом „Крста“. Испио је на екс свој коњак и уздахнуо:

– Не лупетај глупости, Крсто – рекао је и гледао ме оштро и напето. – Откуд ти идеја да разговарамо о гуштерима?

– То је једина тема која би могла да нам буде заједничка, а врло занимљива, Драгославе. Сигурно је да до сада ниси имао прилике да разматраш ту тему – одговорио сам, узвраћајући му част у прекрштавању имена.

Умешао се и Мика у расправу:

– Еј, бре, пусти човека нека начне тему, па ако не вреди…

– Када гуштера шчепа друга животињка да утоли глад, догађа се појава коју само природа може да поднесе. У моменту када притисне гуштера својом шапом, овај добровољно одваја већи део свог тела – задњи део заједно са репом који се размрда толико изазивачки, да гладна животиња хвата тај део који „намерава“ да клисне, нападнути гуштер са преосталим делом свога тела користи прилику одсутне пажње нападача и у трену бежи са лица места и тако спасава главу. Касније му регенерацијом природа врати онај део тела који је остао под шапом нападача. То може да се догоди гуштеру, али не и човеку. На крају, човек и нема реп који може да у случају опасности одбаци!

– Пази стварно се тако догађа, имао сам прилике да то видим на терену у једном трену.

О гуштеру је настављена дискусија до раних јутарњих сати. Размотрили смо појаву у свим видовима, као филозофски, социолошки, културолошки, и другим научним облицима, да бисмо на крају ставили ван снаге наша мишљења, уз констатацију да немамо толико велике главе да пружимо ваљан одговор на постављена питања природе.

Тада нико није могао ни да замисли да ћу се после дуго година, још од оне летње ноћи 1967., данас после више од четири деценије, у новом веку, у новом миленијуму, скоро свакодневно користити улицу Зорана Радмиловића за долазак до Трга ослобођења у центру Зајечар, да ћу на углу улице Зорана Радмиловића и Дубровачке свакодневно гледати контејнере на чијим поклопцима крупним црвеним словима ишчитавам натпис „З Радмиловић 5“, што је потврда да контејнери припадају стамбеној згради у овој улици на означеном броју пет.

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ

ЧИТАОЦИ, О, О, О!

Друже „Јеж“, ја не волим новине, радио, телевизију, телефоне. Све те справе кваре ми дан. Израчунао сам да новине целог света излазе само зато да држе, свака своју гомилу, на окупу. Оне пишу о тешкоћама црнаца да бисте се ви, јадни, бедни, никакви, радовали томе што сте бели! Оне пишу да је негде гадно да бисте веровали да је негде лепо. Оне пишу како су некога мучки претукли и ви сте срећни што сте прошли без батина, иако нисте ништа скривили. Оне пишу о стварима и измишљеним јунацима, а не помињу на милионе на смрт уплашених људи, оне помињу милионе других кукавица без којих нигде и ниједна слобода није дошла! Оне вам подмећу смелог тореадора и ви му се нехотице дивите, иако би, ако сте човек, морали бити на страни превареног, прободеног, пониженог, поједеног, конзервираног, бика. Оне пишу да је свуда гадно, изузев овде, ту и сад. Оне пишу о господарима тако лепо да и ви почињете да се радујете што сте слуга! Оне описују љубавне и друге промашаје познатих људи и ви то читате у некој рупи, срећни што сте непознати, неуспели, никакви. Узалуд листате новине надајући се да ћете прочитати нешто што сте сами видели, увек читате нешто што је видео неко други. Ви сте слепац! Све новине света описују своју домовину као једино вашу. Да се не бисте досетили да сте човек и да је цео свет ваш.

Не волим новине, што не значи да их не читам. Оне су ипак некакав (често прљав) прозор у свет. И све што више читам, све мање знам о чему се ради. Видим да НИН поново обара краља Петра II, он ће, краљ изгледа поново бити поражен. Зашто да не? Зар Дража Михаиловић није више пута ухваћен и убијен? Па ти, друже „Јеж“, у последњем броју се залажеш за две ствари, за Трећу Југославију и Седму републику. Да ли је то исто?

Шта се то мене тиче?

И ви сте, ипак, само новина.

А мени, очајног од свега и свачег, пониженом и увређеном, никаквом, кад сам већ пристао да живим, не остаје ништа друго него да вас све мрзим и – читам.

Зоран Радмиловић у „Јежу“ 6. новембра 1970. године

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са . Забележите сталну везу.