Белешкарење глупистике (1)

Ђура ЈакшићJehn Emerch Edward Dalberg Acton (1834-1902):
Власт квари човека, а апсолутна власт га квари потпуно.

Приредио: Живојин Денчић

Господине Јеж,

У вашем двоброју 3058-9 за септембар, октобар 2012 обајвили сте песму Ђуре Јакшића „Јевропи“, под наднасловом „Ако ниси прочитао прочитај, ако јеси, прочитај још једном“. Тим поводом налазим за сходно да вам се обратим овом колумном, тим пре што на овај начин желим да обележим овогодишњи тринаести октобар, Светски дан неуспеха. Иначе. још као мали желео сам да постанем колумниста, али моји укућани нусу могли добро да разумеју моју жељу. То је разлог овог неуспеха тада, и што је ово прва колумна коју сам направио. Наиме, пошто у то време још нисам могао јасно да изговорим своју жељу, они су разумели погрешно да сам тада говорио да хоћу да постанем комуниста! Иако мали, већ сам често какио неконтролисано, те су моји увек када сам им говорио о својој жељи да будем колумниста када порастем, без имало зазора, одговарали: „Посрани комунисто!“

Увредљива Ђурина песма ме уверава да је поступак Јагодинског кмета Јованча Цветановића према назначеном Ђури био у целости оправдан. Европси пут Србије је овом песмом извесно угрожен. Показује се да је писмо Ђуре Јакшића којим је напао уваженог кмета Јованчу Цветановића само покушај да избегне одговорност за своје дело.

Г. Ђура Јакшић је из Јагодине 24. фебруара/8. марта 1871. године писмом обавестио Министра унутрашњих дела о следећем:

Јануара 14-ог ове године без икаквог повода од моје стране, напао ме је овдашњи кмет Јованчо Цветановић, и то јавно у кафани; и после грдно вређајућих израза, потегне штапом, па ме је донде по глави ударао, док није сав свој дренов штап о моме темену изкршио. Ја сам ту бесну повреду и части и тела стрпљиво поднео; ћутао сам! А и шта сам могао чинити? Пред вратима су стојала два од његових пандура. А друго: поуздавах се у закон, који таке преступнике и насилнике строго казни – да ће и кмета Јованча Цветановића са истом строгошћу предусрести као и друге подобне кривце?…Али ја се преварих: закон је строг и правичан, али ово начелство беше сувише благо према преступнику Јованчу:

Ја сам се противу Јованча тужио овом начелству; а начелство поред свега тога што сви сведоци на које сам се позвао потврдише, да је кмет Јованчо насилно и јеничарски са мном поступао, није реченоме кмету већу каштигу, него само 8 талира одредило; то је господине мало, за тако малу кривицу, а друго: као што сам од стручних људи извештан, начелство и нема право преступе пресуђивати, него суд. А после из свега се види да је начелство кривицу кметову као преступ окачествовало, а као иступ пресудило.

Ја знам да су људи строжије кажњени што су нечије живинче ударили, него што је кажњен кмет Јованчо за своје насиље. Ил се зар надао да ћу ја прећутати учињену ми неправду? Ил можда је мислио да ће те и ви таку неправду одобрити? Ја то не могу веровати и зато дођох са правом молити Вас господине, да од начелства изиштете акта, па да се и сами уверити о неправди која ми је пресудом учињена, па пошто се о томе довољно уверите да оно чините што вам се чини да правда и закон захтева.

У Јагодини, 24. фебруара 1871.

Ђура Јакшић,
учитељ цртања

A eво зашто је кмет Јованчо био у праву када је потегао штапом, па је Ђуру донде по глави ударао, док није сав свој дренов штап о његовом темену изкршио. Довољно говори сам садржај песме коју је Ђура направио, супротно настојањима власти које траје до данас и које нема алтернативу, да Србија најзад постане члан Европске уније, односно Сједињених Европских Држава, вређајући сва настојања и Европске уније да дођемо у њене редове као пуноправни члан, којом извесно изоси свој став који се може укратко сажети у две речи: Ебемте Јевропо.

ЈЕВРОПИ

Теби да певам – теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв –
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно –
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо – али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”

11. јануара 1867. г.

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , . Забележите сталну везу.