Приче из прве руке #46 [Миодраг Стошић]

ЏЕЈ ЈЕ ОКЕЈ: Исповест једне српске педерчине

Џеј је океј!Филип каже да је његова мама одувек знала да је он геј. Док су његови вршњаци цепали дресове „Партизана“ на дербију и ваздушним пушкама нишанили замишљене Шиптаре за време бомбардовања, он је са њом лио крокодилске сузе, или како их он зове „Сузе La Costa“, гледајући слепо заљубљену „Есмералду“. Психолози кажу да маме увек прве примете да њиховом мушком чељадету слепо црево једини непотребни орган, баш због тога што их имитирају у њиховој женствености. И управо због тога моја мама није имала благе везе да сам ја геј.

Одрасла са петорицом браће на селу, моја мајка Славица је била предодређена да буде помало мушко. Од старије браће је поред вунених чарапа и војничких кондура наследила и оне брчиће какве брижљиво негују мексички маријачи. Од козметике је користила свињски сапун од којег престанеш да смрдиш на краву, а почнеш да миришеш на свињу. Када се удала за мог оца први пут у животу је ушла у сукњу. Вероватно само због тога да би матичар могао да их разликује. Уследило је и прво бријање. Зулуфа, наравно. Брчиће је одбранила секирицом из унутрашњег џепа од гуња.

Одрастајући, и ја сам као сваки хомосексуалац био везан за мајку, подражавајући њене навике, начин хода и говора. Но, имајући у виду каква ми је мајка није ни чудо што данас нимало не подсећам на геја. Не знам да кувам ништа компликованије од качамака са кајмаком, баш као ни моја мама. Имам крамп-шаку којом могу да закивам ексере, попут оне коју има моја мама. И баш као и она и ја се шминкам само за Светог Николу. Они који ме први пут виде пре би помислили да сам свеже одмрзнут викинг Ерика Црвеног које је прошле ноћи имао проблема са столицом и не треба га питати за време. Али ја јесам геј. Проверено.

***

Када знаш? Можда је требало да знам још оног јуна 1994. године када се отац вратио из рата у Хрватској, задржавши поред три ожиљка на грудима и маскирну униформу. И ја сам као сва деца у комшилуку трчкарао по улици носећи његову војничку беретку и мач из „Ратова звезда“. Но, за разлику од њих, ја сам беретку намештао као француски сликар, а мач сам чувао у задњем делу панталона. Нешто дубље него остала деца.

А можда је требало да схватим шта сам још оних невиних година када сам се купао у реци, једином мору које је радничка плата мог тате могла да приушти. Иван, најхрабрији међу нама водио нас је до једне шупље стене одакле смо могли да видимо тек напупеле девојчице које су скидале своје мокре купаће костиме. Увек сам био последњи у реду за ту природну кључаоницу и да бих убио време гледао сам у купаће гаће мојих другова. Тачније у њихове пенисе. Неки од њих имали су жиреве у ружичастом паковању док су други међу ногама сакривали читаве барене виршле које ми је бака спремала за доручак. Плус два јаја на око. Осећао сам се непријатно када бих схватио да ме мој пенис мањи од нечијег. Кришом, да они не виде, масирао сам га руком испод воде све док није попримио величину Ивановог. Тада бих поносно изашао из воде, театрално скачући да они виде моју мушкост. „Опа, Миле! Је л’ на Кристину, а? Има сисе к’о ербегове!“ „Д… да. На Кристину…“ одговарао бих дрхтећи јер би ме Иван готово увек уштинуо за њега.

Ипак, истини сам погледао у очи тек на регрутацији. Обавезан део провере психо-физичких способности било је скидање пред лекаром који би једним једином погледом ока оценио да ли сте способни да у рукама држите оружје. Ни Гандалф им није био раван.

Чекајући у ходнику, главна тема је била како да се не обрукамо. Сви су се бојали да ће када скину гаће докторка морати да скокне до лабораторије по микроскоп. „Ужас!“ причао је момак из суседног одељења чијег се имена нисам сећао али сам одлично памтио нијансу плаве његових гаћица са физичког „у ходнику је лед ледени, а лепих жена има мање него у вестима Б92!“ „Ма све нам то раде намерно“ ускочоперио се по навици Иван „знате шта је било у оном чају што су нам дали јутрос? Бром! А зна се да од брома не може да ти се дигне. Све то раде да не подивљамо сад на прегледу!“

Чекајући да будемо прозвани, сви смо се надали да ћемо упасти на лева врата, иза којих је седео мушки лекар. Поготово када смо видели шта је иза десних. Иако нисам никада био присталица теорија завере тада сам чврсто веровао да се војска плаши курчевитих момака па зато на место лекара на прегледу тела ставља жене у односу на које је моја мама-Славица „Мис шарма Оклахоме“. Госпођа докторка иза десних врата је имала руке као роловане ћевапе, пунђу Јованке Броз, а била је толико тешка да је столица под њом Морзеовом азбуком куцкала „У-П-О-М-О-Ћ!“.

На сву срећу ја сам упао на лева врата. Мршави доктор елегантне проседе, црне косе је најпре погледао мој картон, а потом ми рекао да спустим гаће до чланака. Урадио сам то, сада већ сасвим опуштен. Тачније, опуштен од струка на горе. Ухватио сам његов поглед и схватио да се мој пенис налази у полу-ерекцији. „Добро је, бром није деловао“, одахнуо сам, убеђен да ће помислити да сам тек још један обдарен клинац. Ипак, доца је показао да је диплому није купио у Крагујевцу. Привукао је своју столицу на точкићима мени и гледавши ме у очи, помазио мог Тараса Буљбу, како сам му у то време тепао.

И… Кракен је устао. Није никада био тако велик. Његова пинк кацига као да је стремила ка мом пупку, што нисам смео да дозволим. Лекар је могао да напише у картону да сам педерчина али дијагнозу „Пупак мераклија“ већ не бих могао да поднесем. Повукао сам се уназад, као опарен. Нисам смео да оборим поглед јер је тамо био разлог мог стида. Зато сам гледао горе, очију пуних суза, ишчекивајући два грмља из војне полиције који ће ме током војске користити за уљење пушки.

„Слободан си. Прозови следећег…“, рекао је лекар и вратио ми картон. Узбуђен, климнуо сам главом и пошао ка вратима када ме је пресекло његово „Ђорђевићу!“ „Да…?“ „Сад можеш да подигнеш гаће.“

***

Како људи нису приметили? Истина, данас би то било готово немогуће сакрити. Живимо у временима када дечаци када кажете „Химен“ најпре помисле на опну вагине, а тек онда на јунака цртаних филмова из Етерније. Али онда, у моје време и поготово у мом малом завичају, све је било другачије. Ми нисмо имали девојке. Просто нисмо. Имали смо симпатије и другарице. Главни скандал је био пољубац најпопуларнијег дечака у школском дворишту са најпопуларнијом девојчицом. И то у образ. Можете мислити какви смо били тек ми непопуларни.

Рок трајања нашег детињства био је у то време знатно продужен. Пушио је тек понеко, а алкохол бисмо пробали тек на генералној проби матуре. И то велике. Револуција VHS-а и откривање првих татиних порнића испод породичног троседа изазвали су каламбур наших хормона. Сваки пут када би професорка српског тражила да јој неко каже шта је научио из Десанке праснули бисмо у смех. Али тада смо већ били у пубертету и полагали право на своје специфичности. Фудбалери и кошаркаши су по читав дан бивали на тренинзима и никоме није било чудно што су сингл. Гејмери и флипераши се нису вадили из задимљених играоница па се нико није ни чудио што их ниједна девојка неће. А ја, ја сам био штребер и дете из сељачке породице. За мене нико није ни питао.

А онда је уследила велика матура – кошмар сваког инкогнито геја. Налажење пара за матуру је за моје другове постао национални спорт. Све до последњег дана нисам знао са ким ћу ући у свечану салу и играти први плес, ритуално показавши да сам ушао у свет зрелости. Као лажљива педерчина. Лепе девојке су биле заузете још одавно, а ове које су се мени допадале нисам смео да питам јер би онда помислиле да ми се допадају па бих тако повредио њихова танана осећања. На сву срећу, након сликања испред сале, осетио сам на зглобу чврст мушки стисак. Била је то Јована. Тајновита девојка коју су сви звали Годзила. И то не зато што је пореклом из Јапана. Није ми рекла ништа, није осећала да треба. Били смо сами у маси, два несхваћена чудовишта, у том тренутку потребна једно другом.

Низ моја непца, нераздевичена алкохолом, клизио је пелинковац, та ударајућа транџа у костиму освежавајућег напитка. Испијао сам га као сок и када је дошло време последњем плесу поново сам био у менгелама моје пратиље. Клатио сам се као метроном, док ме је она буквално носила по подијуму. Осетио сам под мишкама њене чврсте руке. Брада ми се заглавила у њена коцкаста рамена. Осетио сам њене брчиће на образима. И пољубио је, ту пред свима. Након тога схватио сам да њен надимак није био сасвим бесмислен. Данима након тога лице ми је деловало као да сам га сунчао са рукавицом преко лица па је сад ту траг шаке. Ипак, постао сам легенда матуре и у последњем гему надокнадио све поразе свог дванаестогодишњег Ролан Гароса. И месец дана касније отишао сам на факултет, не откривши ником да није мој спорт тенис, већ бадминтон.

***

Да ли постоји гора ствар од тога да будеш геј у малом граду? Да, само једна. Да будеш геј у великом. Одлазак једног геја у Београд је као оно кад је Есмералда прогледала. У једном тренутку је све савршено, мислиш да је све коначно дошло на своје и да си ти такође свој на нечијем, а опет већ следећег тренутка се може десити да ти неко разбије главу и опет пропаднеш у мрак. У провинцији су стално на опрезу. У Београду те све вуче на чистину и тапше то по рамену да се ослободиш и будеш поносан на то што си. Након тога ти медицинска сестра у Клиничком центру скида алкохолом опиљке од мартинки и говори ти да будеш поносан и зачепиш док ради.

Приликом уписа двоумио сам се између Филолошког и ЕТФ-а. Да ли отићи тамо где ћу бити једино мушко али од чега нећу имати користи или тамо где ћу бити окружен мужјацима који нису оно што сам ја али тако живе и краду ми хлеб? На крају сам уписао светску књижевност. Решио сам да тек на факултету почнем да учим како је то волети мушкарце. Тачније, како да они заволе тебе. Страст је дакако постојала али су моји манири били на нивоу Личанина који у шведском порнићу само истресе свог Тараса Буљбу и каже: „На!“

Прва година факултета протекла ми је у редовном бријању прашумастих зона тела и уверењу да је копље Сервантесовог Дон Кихота у ствари нешто друго. И дуго. Преко омладинске задруге радио сам као продавац женских ципела и био понос својих газди. Сви моји претходници нису могли да се суздрже од очијукања са власницама лепих стопала и редовно су добијали опомене па отказе. Ја то никад нисам радио јер ме та стопала нису занимала. Али газде то нису знале. Но, њихов син Филип јесте.

Причао је после да ми на челу пише да сам геј. Вероватно због тога што је и сам био то. Главом и кореном. Само пола сата након што смо разменили бројеве у радњи његовог тате, да бих „помогао његовом другу Станиславу око Рембоовог симболизма“ стигао ми је SMS са адресом. Наравно, то није била адреса стана већ клуба „Maximuss“. Знао сам већ дуго за то место али се никад нисам усудио да одем. Био сам сам. Али те ноћи не. Док ми је вилица полако хватала ритам песме „Boys don’t cry“ видео сам на шанку литру свог старог пријатеља „Горког листа“ којег сам на геј-форумима звао „Адамов лист“. Ни после годину дана моја непца нису ојачала. Али сам те ноћи ипак љубио прави пол.

***

Геј парада? Не. У реду, да. Али само једном. Филип ме је увек подбадао у друштву како сам „пичка“ која не заслужује да има то тело римског легионара. Након тога бих подбадао ја њега кад дођемо у стан па би се смиривао, али ствари нису више биле тако просте као пре. Он је био активиста, члан неколико невладиних организација за права сексуалних мањина. Такође, његов памучни новчаник са нилским коњићем од жада који сам му купио на летовању у Египту, красиле су чланске карте чак четири политичке партије.

Сматрао је да циљ оправдава средство и нажалост када би то казао све би мање мислио на вибратор. Био је урбани геј, борац за своју и моју ствар. Ја нисам био ништа од тога. Био сам човек који је случајно геј. Волео сам пиво, фудбал, љути роштиљ па чак и сабрана дела Томе Здравковића. Нисам никада у свом животу размишљао да ли је добро или не бити хомосексуалац. Да ли је Бог погрешио када ме је створио или напротив Бог не прави грешке јер онда не би био Бог. Зато сам стално ћутао на Филиповим кућним седељкама које су све више постојале акциони план освајања Трга републике на пет минута.

Плакао сам као киша кад бих у новинама видео слике испребијаних гејева али сам исто тако знао да парадирање сваке године неће променити ништа. Свет је требало да види да постојимо и да желимо да живимо нормално. Макар страдали. То су урадили и Спартанци у филму „300“ који смо испрва гледали због глатких мушких тела али касније и због поруке. Али ми не живимо у времену Спарте иако стално плаћамо као Грчка. У модерном времену херојски гест може да упали само једном. Као симбол, поклич и будилник. Но, да бисмо заиста победили ми морамо у наредним годинама образовати овај народ. Усадити му у главу вредности ненасилне комуникације са различитима. То је дуг и тежак процес чији ће крај или почетак краја видети тек они који су сада рођени. Живот није једноипочасовни филм где се након финалне битке лоши момци никад не врате назад. Парадирање сваке године без ичег између тога равно је традиционалном самоспаљивању Јана Палаха.

Филип ме никад није разумео. Иако отворени геј у сталној жудњи за либералним друштвом Запада био је по количини епског наслеђа у својим генима већи Балканац од мога тате. А већа незналица од моје маме. Имао је новца и више него што му је требало па је слободно време трошио на револуцију, која се углавном одвијала у његовом стану у виду журки. Дневни боравак му је изгледао као вечита изложба про-геј фотографија. Није се дружио ни са ким ко је другачијег сексуалног опредељења, осим ако је у питању била жена. Пред почетак сваке журке ишао је около наших глава и јавно бројао проценте гостију: „Дакле, вечерас имамо осам педера, шест лезбијки и две стрејт девојке које ћемо до краја да преведемо у праву веру!“

За време сваке од тих журки стајао бих у ћошку са чашом све слађег пелинковца. Да, слађег. Неке ствари у животу изгледа да треба да остану горке. Гледао бих те људе и мислио како ме са њима не веже ништа сем сексуалног опредељења и повременог пребијања на улицама. У једном тренутку, Лазар, момак који је и поред своје очигледне биолошке мушкости био члан „Жена у црном“, када је журка већ била поодмакла, а маса десеткована, пустио је песму „Голубе“, Лепе Брене. Признајем да ме је то дигло из мртвих. Мислио сам да нико не сме да дира Филипову савршену листу са које сам знао само пар ствари групе „Pet Shop Boys“.

Охрабрен тиме, сео сам поред лаптопа и пустио своју омиљену песму Џеја Рамадановског „Сунце љубави“. Сироти Џеки није стигао ни до рефрена када је бесни Филип ишчупао кабл пуњача.

„Јеси ти нормалан? Који ти је курац, а?“

„Смири се, јеботе, само сам пустио песму…“

„Курац си ти мој пустио, знаш?“

„Знам… Али Лаза је малочас пустио Брену…“

„Брена је, бре, друго! Она је транџа! Она је наша икона свете Петке! Кул је кад пустиш Брену, а ти мајмун пустио Џеја! Докле ћеш, бре, да нас трујеш нас тим Техераном!“

„Колико ја знам, Џеј је Дорћолац…“

„Дорћооолааац!“, ругао ми се је док су му зенице биле црвене од траве. „Шта ти знаш где је Дорћол? Из које си оно селендре дошао, а? Како се беше зове? Пиздинци, је л’ тако?“

„Идем кући…“

„Иди… Ти увек одеш. Пичко једна кудрава босанска! Тако си и са Параде побегао! Докле ћеш, бре, да се кријеш?“

„Ја се кријем? Ја? А јеси рекао овим твојим поданицима да ти маторци мисле да ти је Лела девојка, а? Само зато се дружиш с њом? Твој ћале ме је већ пет пута питао што не нађем неку цупи као његов син Фићко који трси ону његову два пута на дан. Човек већ сумња да сам ја педерчина, а не његов рођени издркак! Је л’ тако? ’Ајде признај, Че Геваро!“

***

Следећег викенда сам се гужвао са једном плавушом. Наравно, силом прилика и у међуградском аутобусу. Човечанство је успело да оде у свемир али не и да направи седишта за људе мог габарита. Пазио сам да не дотичем сувише моју сапутницу. Не зато што ми је додир жене био гадан. Напротив, завидео сам им. Ствар је била у томе што је она носила Диорову блузу од ликре, плус 30 памука, боје окер, исту какву је носила Џенифер Лопез на концерту са Пит Булом…

Мој осмех ухваћен у стаклу натерао ме је да престанем са размишљањем. Био сам геј, сто посто. Геј у пичку материну. У то није било сумње ниједног момента. Ипак, нисам могао да живим у лажи као Филип. Волео сам своју породицу и ишао сам да им све кажем.

Био је то најспорије поједен комад пите са сиром у мом животу. Одрастао сам на јакој храни моје маме и када год бих имао прилике да је једем просто сам је гутао. Овога пута сам бројао залогаје јер сам негде прочитао да бројање смирује. Можда је то био Јунг. Фројд није сигурно. Тај човек ми је толико досадио да бих му при сусрету са њим разбио главу и опсовао мајку педерску.

„Ја хоћу да вам нешто кажем…“, иако је бујица бунарске воде одавно спрала сваку мрвицу јела из мога ждрела, осећао сам кнедлу у грлу. Уста су ми се сушила као после заракијане ноћи. Мајка ми је ставила шаку преко чела, толико рапаву да ми је повлачећи се, из ока повукла туце суза. „Није ватра“, рекла је кратко, а ја сам само гледао њене шаке и задебљале скочне зглобове. Никада није била у позоришту. Није видела море. Отац је имао само венац косе на глави између чијих крајева је стајао нотни систем бора, урезаних ћускијом и маљем.

Да ли ја овим људима уништавам живот? Можда је све што њима треба један кршни унук да нунају кад падну у столицу, па у кревет? Они су прост, добар свет. Не треба им ово.

„Блед си као крпа“, рекао је отац приближавајући ми се. Видео сам његова три преостала зуба. Вадио их је сам, ужареним ножем, када се покваре. Никога није убио. Никада није крао. Оставио је старијем брату сво имање и постао призетко.

Шта да им кажем? Да ли да кажем „геј“ или „хомосексуалац“? Да ли знају шта је то уопште? Можда треба само да кажем „педер“?

„Иди лези мало“, већ је пошао да устане и већ сам видео како одлазим у недељу и како их остављам у лажи. Још једном.

„Тата ја волим мушкарце!“, вриснуо сам и полетео према њему бојећи се да му глава не отпадне и скотрља ми се на ноге. „Добро је, све је добро, не брини, извини, ја нисам мислио ништа лоше, волим те…“

„Бежи од мене! Не прилази ми са тим уснама којим си пушио мушки курац!“

Око ми је засијало у бесу: „Па и твоја жена те љуби уснама којима је пушила мушки курац!“

Ударио ме је из све снаге. И падајући на под одједном сам рекапитулирао у глави фотографију његовог лица, секунду пре, и схватио да је све то знао. Одувек. Посегнуо је за мојом крагном али му је шаку зграбила мајка. Ћутала је и гледала га право у очи. Нисам знао шта мисли. Отац је истрчао напоље.

Устао сам и пошао за њим али већ је био далеко. Мајка је узела метлу и почела да чисти, без речи. Нисам могао да останем унутра. Отишао сам до другог краја дворишта. Ходам сам као тек ишчупан из земље. Моје ноге су могле да трче али не и да стоје. Као да сам рекавши оно родитељима одједном осетио потребу да кажем свима на свету. Да вриснем!

Али једина особа у непосредној близини била је моја баба. Живела је у нашој старој кући. Имала је скоро деведесет година и ретко је излазила. Чула је буку татиног „томоса“ па се пробудила и једва изашла на трем. Ухватио сам је за руку, пољубио и повео назад. Сео сам преко пута ње, жељан да јој кажем.

Али како? Како баби рећи да си геј? Она чак не зна ни за педере, а камоли за те политички коректне перипетије. Знао сам да ће сутра пући брука и да јој ништа неће бити јасно па сам решио да је боље да то чује од мене. Седео сам и снебивао се као онда када је требало да растумачим Оскара Вајлда пред мојим професором Неђом Безбрадицом из Книна.

„Баба ја сам…“

„А?“

„Бако, ја сам…“

„Ама, видим да си ти! Нисам још толико ћорава! Има ли неко са тобом?“, насмејала се враголасто.

„На кога мислиш?“

„Па знаш на кога мислим? Мешаш ли ноге са неким?“

Баба је увек знала да изабере праве речи.

„Мешам, бако мешам.“

„А волите ли се?“

„Па не знам, баш. Требало би…“

„Морате да се волите и да се чувате! Само то је битно… Ја и деда смо се чували цео век. Он сирома, ја из богате куће. Тад сам била још мања него сад, а два-три метра висок… И сви су нам се смејали али ето, живели смо заједно 50 година. И зато синко, само нека се ви чувате, све друго ће да се снађе некако…“

Погледао сам је како спава и заплакао се. Баба… Она никако није могла да зна шта сам ја. Па ипак само је она умела да каже праву ствар. Након свих оних књига, трибина и парада, туча на улицама и расправа на форумима, добио сам најбољи одговор од неког ко ње знао ништа. Или је можда знао све?

***

Тата је од пре два дана у болници. Операција у његовим годинама уме да буде опасна али је хирург решио да је обави када је сазнао да има сина. И његову крв. Исту крв.

У почетку је само ћутао. Ни мени није било лако. Чак ни кич дезен болничког зида није успео да ми скрене мисли са њега. Као и увек у ово време слушао је вести на радију и лежао. Пожелео сам да рат Израела и Палестине потраје још пар сати само да се вести не би завршиле. Нисмо причали две године, а чинило се као да нисмо причали никад.

На срећу након вести аутоматски је кренула музика. Џеј Рамадановски. Тата ме је тад погледао у очи.

„Сине, хоћеш да… мењам?“

„Не, тата, одговорио сам“, ухвативши га за руку. „Не треба ништа да се мења. Не треба ништа никада да се промени… Џеј је океј.“

Моје сузе су падале као презреле вишње над гробом моје баке, а ја сам грлио свога тату и понављао „Волим те, пуно. Џеј је океј…“

Миодраг Стошић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.