Приче из прве руке #45 [Живојин Денчић]

КАЈГАНА

Видиш, пријатељу – рече први мислилац привлачећи столицу и настављајући започети разговор – ми смо навикли да се према политици односимо с таквом гадљивошћу као да је то нешто рђаво. Али ако се боље погледа, то је можда најдрагоценија активност у држави, јер цео наш живот произилази из политике и опет одлази у политику.

– Како то мислиш? – учтиво упита други мислилац, погледајући гладним очима на кајгану која се хладила, али не усуђујући се да јој се приближи пре првог мислиоца као домаћина.

– Свакојако – развијао је своју мисао први мислилац не примећујући стрпљење свог госта. – Просуди сам: за добар живот држава мора да се брине о земљи, о свему што употребљавамо у исхрани и за друге потребе. Ето тако, да тако кажем, настаје циркулисање политике у друштву. И зашто бисмо ми ту политику употребљавали с гадљивошћу у виду гована. Поставља се логично питање: зар није боље да одбацимо предубеђење и лажну гадљивост и да политику употребљавамо у чистом виду као особиту вредност? У почетку, наравно – исправи се први мислилац приметивши да се други мислилац стресао – можемо да отклонимо природни задах, а затим кад се човек навикне да оставимо онако како је. Али то је, пријатељу ствар далеке будућности и успешних достигнућа науке. Предлажем, да наздравимо за успехе наше науке, за нашу власт.

– Живели! – спремно прихвати други мислилац. – Али ја сам чуо да је једна познати политичар рекао да политика није наука већ уметност.

Куцнуше стакло о стакло. Други мислилац изручи садржај своје чаше у грло и умало се не сруши са столице. Пресече му се дах као да га је неко грунуо песницом у ребра. Не видећи ништа пре собом, он гурну насумице виљушку у тигањ, одвади комад кајгане и помажући се другом руком нагура је у уста, опрљивши се при том. Тек кад издахну ваздух из плућа, бришући дланом сузе које му грунуше од ракијице као гром, рече првом мислиоцу: – Моје сећање на политику улепшано је као биографија неког преваранта који се кандидује за политичко место. Уверен сам да свет иде дођавола, а Чарлс Симић, знаменити амерички песник светског гласа каже да целог живота прати политику и да постоји једна изрека у коју чврсто верује: Све је то исто срање… само се муве мењају. Уосталом и Платон тврди да се свака држава састоји од најмање две државе, које међусобно ратују – државе богатих и државе сиромашних.

Живојин Денчић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.