Приче из прве руке #43 [Миодраг Стошић]

СЦЕНАРИСТИ

Stand upУ јануару ће бити тачно две године како радим као сценариста најпознатијег српског стендапера. Човека који засмејава читаву нацију.

Stand up је део америчке традиције и када сам први пут чуо за ту сложеницу нисам имао појма шта значи. Питао сам преко Фејсбука једног мог школског друга, који већ 20 година живи у Вајомингу. „Stand up“ написао ми је „то ти је када ти стојиш и причаш и сви ти се смеју“. – „Аха!“, ускликнуо сам као Архимед, „Па то се код нас у Србији каже ‘Председник државе’“. – „Не, грешиш“, појаснио ми је Часлав сада знан као Чак, „За разлику од председника, stand up комичар зна да је смешан другима“.

Тако сам постао љубитељ тог жанра комедије и након годину дана сам и сам, спонтано почео да пишем свој материјал. С времена на време наступио бих у неком од ретких клубова зарадивши толико пара да схватим да је мој план да живим од stand up-а најсмешнија фора која ми је пала на памет.

Из тог разлога нисам могао да одбијем понуду која ми је дошла са телевизије. Спремао се је велики шоу и тражили су се сценаристи који ће писати комедију за водитеља. Наравно, мој крхки его страдао је услед чињенице да ћу бити оно што се на Западу зове „Дух – писац“. Писаћу а нико неће знати да постојим. Но, прихватио сам трудећи се да ћу као дух једном успети да дођем до својег замка.

Најчешћа тема мог материјала била је политика. Будући да живимо у земљи у којој су политичари највеће звезде то није ни било чудо. Друго место на листи приоритета била је позната нимфоманка којој је баба рекла да зна да пева као и ергела позната као ријалити шоу. Писао сам свакога дана што у почетку није било тешко. Ипак, живот је по ко зна који пут показао како има много више смисла за хумор од нас самих. Колико год сам се трудио да карикирам друштво, живот је то радио боље. Моја идеја о бебама које масовно добијају профиле на Фејсбуку за непун дан била је превазиђена јер је нека лујка из Америке направила профил свом фетусу. Када сам дошао на идеју да треба унајмљивати фарбаре који ће обичне аутомобиле фарбати у кола Хитне помоћи ради избегавања гужве у шпицу, мислио сам да сам открио Америку. Сат пре него што је шоу емитован фора је избачена јер је Итартас пренео вест да Руси то веће месецима масовно раде. Озбиљно, не за потребе скеча.

Очајан и успорен дошао сам на генијалну идеју. Зашто и сам не бих направио тим сарадника? Исто онако као што је нас петоро писало за ТВ водитеља могао бих да нађем петорку која би писала за мене. С тим што то нико не би знао. Фејсбук ми је пружао море духовитих људи који би са бедну цркавицу писали по осам страна на дан. Што се Твитераша тиче њих нисам ни морао да плаћам. Највећа награда им је била што некога јавно пљују.

За непуну седмицу спровео сам идеју у дело. Мрежа мојих сарадника је имала обавезу да држи језик за зубима и да за тај напор добије за бурек и задовољство да свакога петка чује неку своју фору на телевизији. Осталим члановима креативног тима емисије нисам рекао ништа и задовољно сам се смешкао свакога јутра. Добио бих гомилу идеја и без проблема изабрао најбоље.

Месец дана касније добио сам мејл који ме је заинтргирао. Један од мојих добављача идеја ми је грешком проследио мејл који је очигледно био намењен креативном тиму, али не нашем. Већ његовом. Запањен схватио сам да је и он дошао на исту идеју. Уместо да сам пише за мене и он је нашао петоро људи који су писали за њега. Иронично је што је њихов рад представљао као свој и нудио га мени а ја сам то исто радио са његовим.

Нисам имао права да се љутим. Ипак, занимало ме је да ли је још неко размишљао попут нас. Сео сам у такси и отишао до сина моје шурњаје, Богдана Тозића, познатог у свету хакера као Ботоx. Мали је толико талентован да је већ са 12 година пљачкао банкомате. Замолио сам га да сазна да ли и остали моји сарадници имају своје духове – писце.

Када ме је позвао следећег дана умало нисам пао са WЦ шоље. Не само да се је испоставило да моје колеге са телевизије одавно раде оно чега сам се сетио недавно, већ и њихови приватни донатори идеја имају своје сараднике. Прави шок је међутим био следећи документ и којем су стајале адресе сарадника, сарадника, сарадника…

Листинг је био дугачак као језик сеоске алапаче. Но, и то је сазнање пало у сенку нечега што испрва нисам приметио. Како је списак одмицао и гранао се као стогодишњи храст, имена на њему су постајала све мање анонимна. Препознавао сам наше најпопуларније певаче који су писали о себи. Звезде ријалитија које су фабриковале сопствене афере.

Ипак, ударац виртуелним маљем уследио је на крају списка. Прочитао сам имена после којих није било даље. Били су то даље недељеве честице. Елементи од којих је све почињало. Изворишта српског хумора. Не бих да вас замарам именима. Има их чак 250. Познатији су као Народни посланици републике Србије.

Тренутак пре него што сам затворио лаптоп видео сам крајичком ока да лампица опет зелени. Нови мејл. Ботокс је сазнао нешто ново. Овога пута било је то само једно име. То је човек чији идентитет не зна нико од 250 посланика а он опет пише за све њих, представљајући се 250 пута другачије.

Био је то председник републике. Од њега је све почињало. Председник републике и најпознатији комичар су радили исти посао.

Одмах сам позвао свог пријатеља из Америке, Часлава званог Чак, и рекао му да ипак греши. Stand up-ер је исто што и председник републике.

Миодраг Стошић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.