Приче из прве руке #42 [Живојин Денчић]

АПАТИЈА

Светски дан хуманитарних радника 19. август обележили смо у нашем Друштву за заштиту животиња у Горњој Клисури изласком на улице да тражимо право на плате које су најмање у окружењу. Чланови нашег друштва су ових дана више забринути за своје животе него за животе паса луталица, будући да су после дуге, исцрпљујуће борбе за сталне промене које нису донеле неки видљиви бољитак кућним љубимцима, поново запали у апатију.

Председница нашег Друштва госпођа Синђелија Чокоњаревић Стојиљковић каже да су чланови упали у дубоку апатију и да је то главни разлог због чега ове године на улицама нема протестаната за права животиња, а да одговорност за такво стање сносе и сами кућни љубимци међу којима је такође као стара бољка наступила апатија, тако да су и пси луталице више интересно заинтересовани за мирно решење и да по сваку цену проблеме решавају консензусом, те не насрћу на кориснике народне кухиње, па и друге слободне грађане.

– Чланови друштва морају да се договоре око минимума заједничке сарадње и ово треба да им буде последња опомена. Морамо бити критични према нашим кућним љубимцима, али и према себи. Мислим да је време да се подвуче црта да се види ко је колико урадио, ко је помогао, ко одмогао – напоменула је председница Чокоњаревић Стојиљковић.

Да је за недостатак бунта међу животињама ових дана крива апатија мишљење је и председнице управног одбора госпође Билкице Бумбаширевић Сибиновић. Она каже да је криза дубоко загазила и да ће „тек да се осети“, али да кућни љубимци овде увек чекају да неко други уради нешто уместо њих, награшавајући да ће време које је прошло показати да ли имамо чему да се надамо, да нема свести о јасној подели на нас и њих, али ни јасног лоцирања кривца. За већину су сви криви, нема прецизиране кривице. Осим тога, набраја даље госпођа Бумбаширевић Стојиљковић, оптерећени смо дубином кризе, страх од сиромаштва је много већи него у окружењу, потом постоји разочарање претходним неуспелим покушајима протеста и чланови Друштва не верују више у солидарност. Друштвено ангажовање, сматра госпођа Бумбаширевић Стојиљковић неће повратити поверење чланова у своје кућне љубимце и да чланство није више друштвено монолитно, те да ни хуманитарци нису више оно што су били, при чему није појаснила оно што је прећутала, истакавши да је смркло свима, те да вече оптимизма може да почне.

Живојин Денчић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.