Приче из прве руке #41 [Игор Дамњановић]

‘ЛАДАН БЕТОН

Зауставише ме јутрос ови са локалне телевизије да ме питају о пензијама. Водитељка, то јест, она што води камермана за собом ко, боже ме се прости кера, ми потури микрофон под уста.

– Како коментаришете то што се период одлазка у пензију повећава ове године?

– Никако. Тек се припремам да коментаришем.

– Шта ћете радити, колико још имате до пензије?

– Ћу д’ умрем, живота ми. Ја ћу лепо да одем пред владу или неког другог министра и да легнем на ‘ладан бетон и тамо ћу д’ умрем. Све телевизије ће да пренесу мој чин самоумирања.

– Да ли то значи да ћете да се убијете?

– П, п, далеко било. Не, него ћу из ината да легнем и умрем. Шта ће ми так’а пензија у сто година?! Има пре него што легнем на тај ‘ладан бетон… у ствари, ћу потурим једно парче стиропора, да се не пре’ладим. Али пре него што легнем д’ умрем, има да кажем тим министрима…

– Је л’ сте спремили говор?

– А?

– Па да ли сте смисли шта ћете им рећи?

– Слушај ти мала. Теби уплаћују и здраствено и топли оброк и зато немо’ да ме ометаш. Нећу да те чујем. Доводите на телевизор, бре, свакојаки бандити, нашминкане гуланфере и политичаре који би мајку за литар зајитина продали, а не доводите, бре овак’и људи, поштени, са жуљеви… је л’ оћеш да ти покажем. Извињавам се гледалишту преко мали екрани, али ја морам да покажем. Еве, руке моје. Све мој до мојега, жуљ до жуља. Ја, брајко, а ти ме питаш да л’ сам смислио шта да кажем. Нема ту шта да се смишља и размишља. Нисам ја политичар па да састављам говори. Како коме одговара так’а питања да им се постављају. Еј, мука ми пише говор, мука и ништа друго. Али, као прво, рек’о би: „Драги, ма каки драги, ђубре испод штале, е тако би реко министру који први изађе. Па што пензију да ми ускраћујеш, лебац мој црни знојом зарађени? Није ти тата купио државу, па да можеш да је гази кој како ‘оће. Боље вам је министри да узете и да нам одма’ уместо пензија уплаћујете са’рану. Моментално! Да из фабрику одем одма’ у гроб. Да ме из фабрику изнесу у мртвачки сандук. И ја свашта причам. Из коју фабрику кад сте све продали. Продајете к’о да сте на пијац, боже ме прости. Ма, как’и пијац. Да си ти то брајко са десет прстију зарадијо, не би ти тако дав’о ђутуре. Ја кад продајем краву, па ја к’о да продајем ташту. Ето тол’ко ми је тешко да се са њу растанем. Очију ми. Ал’ да се вратим одакле сам дош’о. Ја се залажем… не лажем, него залажем за то да се свим министрима укине плата, па да видиш да л’ ће ондак да дира народ.“

– Зар не мислите да сте мало претерали?

– Ја претер’о? Ја не знам чија си ти, за кога радиш и ко ти уплаћује паре на радну књижицу, али рећи ћу ти у ствари, питаћу те, шта ћеш онда кад твоји оду, реци ти мени?

– Не разумем, господине питање и ја сам водитељ, ја питам, а не ви.

– Ако ћемо да се вређамо и ти си госпођа. Добро, у реду, нећеш да одговориш, нема везе. Сви сте ви, брајко мој научили преко везе. Али нека, нека, кад ја одем пред скупштину, биће свашта.

– Хвала. Довиђења.

– А, не, не. Нема довиђења. Још ћемо се ми видети. Кад избије шкандал, сви ћете ви новинари да трчите да ме интервјуишете, али ево вам га шипак. Јес, брајко мој, шипак, што ћу да причам са вама.

– Извините господине, али ми заиста више немамо времена.

– Немам ни ја, ни овај народ, ово је жута минута, минут до дванаест…

– Господине, стао вам сат, сада је тек пола десет.

– Није мени стао сат, видим ја колико је сати, врло добро, чак и одлично, четир плус, диоптрија. Одем ти ја код доктора, а он каже…

– Молим вас, немојте о доктору.

– Аха, ту сам те уватио, да извину гледаоци.

– Крај, готово, гаси камеру.

– Тако је, брајко мој, гаси, гаси, ал’ кад ја планем, не мож’ ни ватрогасци да ме угасе. Кад мени падне мрак на очи има све да расветлим, све да изнесем на видело.

– Идемо колега, идемо, овај је луд.

– Охохо, не брини, ја кад кренем, има да вам затворим ту телевизију, радићеш на радију. Живи били, па видели.

Игор Браца Дамњановић ДИБ

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.