Осврт на зборник афоризама „Већи од атома, мањи од макова зрна“

БијељинаПрипремајући 10. Међународни фестивал хумора и сатире, који ће, поводом Свјетског дана шале, традиционално бити одржан у Бијељини /5. априла/, књижевник Грујо Леро припремио је за штампање зборник афоризама „Већи од атома, мањи од макова зрна“.

Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 15. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Судећи према зборнику афоризама и сатиричних пјесама, које је изговорило 29 учесника прошлогодишњег бијељинског Фестивала, јавност ће тек имати прилике сазнати да смо, жанровски речено, одавно напустили драму и мелодраму, побјегли из комедије као из лудачке кошуље и сада плутамо у фарси – као задњем стадијуму социјалне, па онда и сваке друге баруштине духа /и тијела/.

Ипак, „ко то каже, ко то лаже“ да мртва /пардон – гладна/ уста не говоре?

У зборнику афоризама „Већи од атома, мањи од макова зрна“, који традиционално приређује Леро, изабрани су најкарактеристичнији радови који откривају дијагнозу нације/а/, која гласи: са мањком праве хране све је мање и духовне.

ЗАДЊИ МЕТАК

Афористичар Миладин Берић брине се за дух: ЛАКО ЈЕ ДАНАС НАПИСАТИ КЊИГУ, НЕГО `АЈДЕ ТИ ЊУ ПРОЧИТАЈ.

А Марко Марковић за тијело: И СЕЉАЦИ ИДУ У ГРАД ПО ХЉЕБ. У СЕЛУ НЕМА КОНТЕЈНЕРА.

Времена су таква да се више не можете поуздати ни у најбоље пријатеље. Љубав је, ипак, тек духовна надградња материјалног, па Марковић признаје: И ПАС МЕ НАПУСТИО. НИЈЕ ИМА ЗА ШТА ДА МЕ УЈЕДЕ.

Грујо Леро, пак, сматра да има и тежих случајева. На примјер, несрећника који буквално „преживљавају“: ЖАО МИ ЈЕ ВЛАСНИКА ЈАХТИ. ОНИ ЖИВЕ НА ВОДИ.

Екрем Мацић је „оптимиста“, чим мало напуни стомак. Усталом, фирме су данас много jефтиније од пецива: ПОЈЕО САМ ДВИЈЕ КИФЛЕ, А ОСТАЛО МИ ЈЕ НЕШТО СИТНИША ДА КУПИМ И ЈЕДНУ ФАБРИКУ.

Али, за разлику од цијелог региона, који константно води „политику без алтернативе“, Мацић има план „Б“: ЗАДЊИ МЕТАК ЧУВАМ ДА НЕ УМРЕМ ОД ГЛАДИ.

Саво Мартиновић говори у име оних који су трпељивији (читај: склонији компромису). Авај, и компромиси су одавно непоуздани: ТАМАН СЕ НАВИКНЕМО НА НЕСТАШИЦЕ, А ПОЈАВЕ СЕ НОВА ОБЕЋАЊА.

Срђан Динчић иде до краја. Он изражава неповјерење чак и у оне који су убједљиво најпопуларнији у народу. Јачи и од цркве, полиције и војске. Укратко од државе: ПРОРОЦИ У СРБИЈИ НЕМАЈУ ОСНОВНЕ УСЛОВЕ ЗА РАД. ОВДЕ НЕМА БУДУЋНОСТИ.

Па, гдје ми то живимо?! У кавом свијету? Вељко Рајковић даје јасан и прецизан исказ, раван свједочењима из логора за истребљење: У МОЈОЈ ПОРОДИЦИ ЈОШ ЈЕДЕМО ТРИ ПУТА ДНЕВНО. ЈА РУЧАМ.

Васил Толески на веома сугестиван начин појашњава како можете препознати његовог сународника сапатника: НЕЗАПОСЛЕНОГ МАКЕДОНЦА МОЖЕТЕ ПРЕПОЗНАТИ ПО КРАВАТИ. ВЕЗАНА МУ ЈЕ ЗА ГРАНУ.

КАД ТЕ ПРАТЕ НЕПИСМЕНИ

Ако не можемо себи помоћи, окрећемо се законима. Авај, стомак ни у шта више не вјерује. Динчић је сасвим јасан: НОВЕ ЗАКОНЕ СУ ЈЕДВА ДОНЕЛИ. ТЕШКЕ СУ ТО ГЛУПОСТИ.

На помен политичара више се не диже кука и мотика. Проблем је одавно лоциран, али рјешења и даље нема. Живко Вујић то објашњава кратко и јасно: НИЈЕ ПРОБЛЕМ ШТО СУ ПРОБЛЕМИ НА СВЕ СТРАНЕ, ВЕЋ ШТО НЕ СИЛАЗЕ СА ВЛАСТИ.

Одавно смо већ научили спискове најопаснијих наркотика. Свакодневно се о томе чита у штампи и прича у медијима. А и зарађује се, богами. Нико од самог зависника не може боље да каже која је дрога најопаснија. Раде Ђерговић не оставља дилему: ПРОБАО САМ СВЕ ВРСТЕ ДРОГЕ. ПОЛИТИКА ЈЕ НАЈЈАЧА.

Сјећате ли се старих добрих социјалистичких директора? Крадуцкали су са партијским благословом. А данас? Данас је као и јуче! Ко каже да се промијенио систем? Леро је спреман да помене и позитивније примјере: НОВИ ДИРЕКТОР ЈЕ СПОСОБНИЈИ ОД ПРЕТХОДНИХ. ВЕЋ ПРВОГ МЈЕСЕЦА У ПРЕДУЗЕЋЕ ЈЕ УВЕО: РАД, РЕД И РОД.

Политичари су доказано поштени. Јер, како објаснити чињеницу да скоро нико од њих до сада није заглавио „ћорку“. А од дражаве су одавно направили велику самицу. Горан Мракић сматра да, ипак, постоји неко ко може да суди и нашим вођама. Ево нашег Елиота Неса: ДОЖИВОТНИМ ПОЛИТИЧАРИМА МОГУ ДА ПРЕСУДЕ ЈЕДИНО КРВИ СУДОВИ.

Ако су од политичара и судови дигли руке, шта онда преостаје? Бизнисмени, народски речено – тајкуни или „пословни људи“, како себи воле да тепају. Вељко Рајковић пут до бизнисмена објашњава као природан, дарвиновски процес: РАД ЈЕ СТВОРИО ЧОВЈЕКА. ПАРТИЈСКИ РАД – ПОСЛОВНЕ ЉУДЕ.

Наравно, не треба заборавити некада моћне тајне службе, које су кројиле судбину генерација. Али, и оне су данас само благи повјетарац. Чим су отворени досијеи, умјесто узбуљивог штива могли су се прочитати тек осмошколски радови. Рајковић зна за поучан примјер: НЕМАМ ДОСИЈЕ. ПРАТИЛИ СУ МЕ НЕПИСМЕНИ.

Кад већ државе одумиру, полиције нема, тајне службе /рас/спуштене…ко нас онда уопште хоће и коме да се човјек обрати? На сву срећу, има једна институција коју не познајемо, али о којој смо чули све најљепше. Толико је све то лијепо да ми /према обичају/ ништа не провјеравамо. Александар Чотрић има своје виђење те бајковите „земље Дембелије“: ОТИМАМ, УЦЕЊУЈЕМ, ПРЕТИМ, ЛАЖЕМ…ПОНАШАМ СЕ ЕВРОПСКИ.

Ах, та политика! Парадокс без кога не можемо. Ненад Ћорилић закључује афорозмом који би, као посвету, у својим мемоарима навео свако ко је макар ноћ провео на некој функцији: ЧИМ САМ УШАО У ПОЛИТИКУ – ПОКАЈАО САМ СЕ. ТРЕБАЛО ЈЕ ДА УЂЕМ МНОГО РАНИЈЕ.

ИЗМЕЂУ АТОМА И МАКОВА ЗРНА

/Полу/празног стомака, са слободом од које немамо ништа, док путујемо у земљу евро-Дембелију, преостаје нам једино да – филозофирамо. Милан Ј. Михајловић залази у домен научних радова: СРПСКА НЕЈЕДНАЧИНА: ВЕЋИ ОД АТОМА, А МАЊИ ОД МАКОВОГ ЗРНА.

Понекад се јави и глас разума – да опомене и укаже на опасности којима смо изложени. Ненад Ћорилић зна одакле вреба катастрофа: СТУДЕНТИ СУ ПОНОВО НА УЛИЦИ. УПРАВО СУ ДИПЛОМИРАЛИ.

Срећом, те младе и /превеликим учењем/ заведене људе има ко да освијести и да им да савјет. Небојша Боровина очински поручује: У РАДУ ЈЕ СПАС – КО НЕМА ПАМЕТНИЈА ПОСЛА.

Вратимо се нашој омиљеној „занимацији“ – филозофирању. Живко Вујић излази са револуционарном тезом која балканског човјека ставља у позицију „мађарске коцке“. Срећом, велики писац није дочекао да схвти колико је „промашио“ у свом дјелу: ПОНОВО ЧИТАМ АНДРИЋА. МИСЛИМ ДА МЕ ОН НИЈЕ ДОВОЉНО РАЗУМИО.

Иако је наш човјек понекад недостижан и недокучив за научнике и кљижевнике, зна он своје слабости. Вујић самокритично: СВЕ МИ ЈЕ У МИНУСУ, ОСИМ ДИОПТРИЈЕ.

Ипак, још има здравога разума. Па, не можемо сви напустити родну груду и отићи у заводљиву Европу. Екрем Мацић подсјећа на разлоге због којих неки заувијек остају: НЕ МОЖЕМО СВЕ МОЗГОВЕ ДА ИЗВЕЗЕМО. НЕКИ СЕ И ПРОСПУ.

Уосталом, ни савјест није занемраљива категорија. Мацић има занимљив поглед на ову /повремену/ појаву: ГРИЗЕ МЕ САВЈЕСТ. ДОКЛЕ БИТИ ПОШТЕН?

Осјећај апсурдности у још апсурднијим временима са вишком цивилизације и мањком људских права Станислав Томић сажима у ововременски афоризам: ЈУЧЕ САМ ПЈЕВАО. ДАНАС САМ ВЕЋ БОЉЕ.

Постоје ствари у којима чак напредујемо. Рецимо, позната је српска државотворност. Зоран Трбић – Зорт то сматра достигнућем:
ИСТОРИЈСКИ НАПРЕДАК: ОСТАВИШ ЈЕДНУ ДРЖАВУ, А ВРИЈЕДНА ДЈЕЦА ОД ЊЕ НАПРАВЕ СЕДАМ-ОСАМ.

За крај афористичарског виђења свијета одговара утјешна помисао Рабоша Ракијавелија илити Бошка Радића: НИЈЕ ЖИВОТ КРАТАК АКО СЕ ЧОВЕК МАЛО СКУПИ.

Фото: novosti.rs

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , , , . Забележите сталну везу.