Споредно актуелно: Петак

bus crowdПетак, јутро, киша која прети да се претвори у суснежицу. Ко би могао да пожели гори крај радне недеље.

Старо је правило да када се у Београду, чим почне киша, све успори. Знам да превоз и овако делује крајње тромо, те се примера ради са Новог Београда до Коњарника, што није више од десет километара путује и по целих 45 минута. Неко пре стигне из Новога Сада, него ја са посла кући.

Међутим, ако падну и три капи кише, саобраћај, а поготово јавни превоз постане толико спор да је на ивици да буде паркиран. Из неког чудног и необјашњивог разлога, превоз уместо да буде појачан, тада бива драстично смањен. Ваљда је то нека чудна освета власти према свима који се дрзну да користе услуге Бус-плуса. Два станице од почетне, на Коњарнику је већ толика гужва да само један, и то по правилу најбржи појединац може да уђе у пренатрпан аутобус ГСП-а (што је иначе скраћеница од Градског Спорог Понижења). Јесте, толики број људи на тако малом простору, то је дефинитивно нека врста нацистичког транспорта ка радним логорима. Да се којим случајем превозе неке домаће животиње (да не говорим о угроженим врстама) у толиком броју на тако мало простора, давно би реаговало неко од друштава за заштиту животиња. Тиме би наше, ионако танке шансе за придруживању остатку света биле избрисане.

Међутим, пошто овде и пас луталица има већа права од просечног грађанина Србије, удружења за заштиту грађана или не постоје или су само (што је вероватно тачно) фарса, просто речено – ајд да се лажемо. И најбоље од свега, што за то исто преживљавање у превозу (мада ту тему како преживети превоз још нико није обрадио на националној географији), требало би да се, одлуком градских отаца, плати у виду месечне или појединачне карте. Па јесте, нема више ни за мазохисте за џабе.

Игром срећних околности, избором добре пол-позиције и надасве чињеницом да сам био један од млађих на станици, успео сам тог јутра да ускочим у препуну седамнестицу. Тешко изведеном рокадом са путницима са којима се раније растајемо, дошао сам до близине првог седишта у аутобусу и уједно извора неописивог смрада, који сам хтео-не хтео морао да удишем, макар до Новог Београда. Кад вас од ујутру хоће, онда све иде. На сву ту гужву, вапаје путника који су покушавали да се искрцају на неку од успутних станица, а чије су статистике биле једнако погибељне у том покушају као при искрцавању на плаже Нормандије, зачу се комешање и глас Рома (морам модерно да ме не тужи неко друштво за заштиту права Цигана):

– Дајте неки динар, господо драга… дајте неки динар, господо драга!

И све то не би било толико страшно, да се тај исти ром није гурао кроз већ и онако пренатрпан аутобус у потрази за неким ко би: под један, хтео да му да неки динар, а под два, био у стању да допре до свог новчаника, и под три, да га успут нико због тога не оптужи за сексуално узнемиравање (јер познато је да у препуном аутобусу руке не стоје где ми хоћемо, него тамо где закон гужве наложи).

И тако и даље напредујући од краја ка почетку аутобуса, овај динар-плус контролор изазива наравно, срџбу и бес и онако већ љутих грађана.

– Па где се гураш сад по овој гужви, човече. Гужва, људи касне на посао, само још треба да нас и ти гураш – зачу се глас изнервиране путнице, која вероватно као и ја већ четрдесет пет минута стоји на једној нози, искривљене кичме у блиском и присном односу са осталим путницима.

– Па шта да радим, и ја, госпоџо, радим као и сви ви – одговори јој крајње мирно и сталожено овај наш Ром, који је очигледно огуглао на овакве гужве и притужбе осталих путника, очигледно као и сваки прави професионалац у свом послу.

Наравно, од све муке човеку не остаје ништа друго осим да се насмеје, опсује мајку у себи свима па и себи, што мора да иде превозом и да макар нешто смешно извуче из све ове муке. У супротном би човек (који није Србин) могао само да полуди.

Тек кад сам изашао из аутобуса и вратио кичму у природан положај, очистио нос од свих миомириса, и када ми самим тим брже проради циркулација, а самим тим и снабдевање мозга кисеоником, схватих да онај Ром и није погрешио. И он као и већина нас ради (да не кажем проси), за неку бедну цркавицу. Једина разлика је што он нема шефа и може да незадовољне муштерије отера до ђавола, све без страха да се неће враћати код њега, то јест на његову линију. Како стоје ствари, хоће и то још дуго, дуго, пошто је метро у Београду реалан као и седмица на лотоу. Дешава се, али не нама.

Живојин Митровић

Фото: gg.tigweb.org

Овај унос је објављен под Коментари и означен са , , . Забележите сталну везу.