Опадање афоризма: Политизми

greatmindsМноги не разумеју разлику између афоризма и констатације. У том смислу, запажам да и српска (макар водећа) сатира или прецизније афористика више скреће ка констатацији. Констатација може бити сатирична и заједљива, а свакако окрепљујућа и делује лековито.

Последње наведени разлог је највише и допринео популарности оваквог типа афоризма. Врхунци наше афористике не могу остати по страни. Самим тим што су се развијали у оваквом једном духу за чији даљи напредак се залажу својим радовима. Тако је и афоризам постао политизам. Све мање има додирних тачака са играма речи које се сматрају превазиђеним, као и са поетским. Све је више ослоњен на умну кондензацију, стилску импровизацију истине. Толико жели да се издигне изнад стварности да и не види да све више тоне и бразди у њој. За афоризам као да је сада мање битно да изазове жестоку реакцију колико жесток смех.

Такође се ствара атмосфера у којој се чини као да пролази само једна врста афоризма, само један нарочити, стилски маркирани афоризам, управо споменути политизам, који се ближи констатацији. Не желим да будем погрешно схваћен. Овде не говорим о кокетирању са реалношћу или јавношћу. Напротив, то сматрам смелијим начином стварања када афоризам, иако остаје жаока, избегава да се врти у једном истом, вишедеценијском стилском кругу, оном у коме показује и смех и исмевање „на прву лопту“.

Афоризам, по мом нескромном мишљењу, не треба да доказује да је афоризам. Он то једноставно треба бити. Каква то критика друштва која константно тежи да се уопшти, да избегне конкретнија значења и личности, а притом на сваком кораку (читај: синтагми) доказује да је критика? Жанровска затвореност је неминовна. Не допустимо поезији и прози ни да привире унутра. Оставимо нетакнутим афоризам. И афористичаре. Већ сви личе једни на друге. Узвишеност је међу нама. Сви се смеју, а друштво нам све горе. Држава је у таквом стању недржавности да просто зачуђује учесталост афоризама и афористичара узвишеног типа. Нема нигде критике од 70% а смеха од 30%, већ обратно. Свугде критика мора бити подређена смеху. Колико се то одражава на истост афористичара није тешко приметити. Сви пишу о врућем кромпиру који се баца из руке у руку. Не искључујем ни своју афористичку маленкост из масе.

Желим скренути пажњу да смо сви одговорни. За неку деценију нећемо моћи говорити о неколико врсних српских афористичара већ о неколико најуспешнијих. Да, имаћемо осам најуспешнијих афористичара али нећемо имати осам афористичара чији се стилови разилазе и мимоилазе, да не кажем – који су различити. Али ћемо зато имати… Афоризам који објашњава, Афоризам који скреће пажњу, Афоризам који поентира … Можда треба да почнемо да симулирамо афоризам.

Има, међу млађима, оних који се поигравају са пословицом и сентенцијом, што је добро. Да избегавамо, што је могуће више, очекивано. Јер дошли смо до тога да се и овакве конструкције увелико објављују и сматрају афоризмом:

„КУЛТУРНИ ПАД ЈЕ КАД УМЕТНИК ПРЕЂЕ У ПОЛИТИКУ.“ (И. Б.)

Такође, не могу да се отмем утиску, да управо она критична маса која вуче српски афоризам напред тежи и естрадизацији. Мислим на афоризме, не на афористичаре као личности. Вуче напред али не и унапред. С једне стране, чини ми се као да смо миљама далеко од Владе Булатовића Виба, а, са друге, као да нисмо ни одмакли од њега, кога изузетно ценим и сматрам јединим личним узором. Немам проблем када видим афористичаре у скупштини. То ми је јако смешно.

Дефиниција политизма:

Политизам је афоризам који до једне тачке исмева политику а од ње ужива у истој!

Милош Ристић
18/01/2013

Крушевац

Фото: psmag.com

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , , , . Забележите сталну везу.