Ivan Ivanović: Prolazio sam kao u Stradiji (Večernje Novosti Online, 20.01.2013.)

Ivan IvanovićPoznati pisac Ivan Ivanović, od velike golgote do nagrade „Radoje Domanović“ za satiru. Zbog romana „Crveni kralj“ sedamdesetih godina prošlog veka Ivanović osuđen na robiju

Čovek koji u svom životu doživi stradiju, dobije toliko dangi po glavi i preživi vođu, sigurno zaslužuje nagradu „Radoje Domanović“. Upravo ta čast pripala je ove godine Ivanu Ivanoviću. Ali, ne onom prepoznatljivog imena i prezimena, već jednom drugom kome su davnih godina precrtali i ime i prezime.

Zbog romana „Crveni kralj“, u kome je kritikovao komunistički režim, sedamdesetih godina prošlog veka, pisac Ivan Ivanović je osuđen na robiju. Izgubio je posao profesora, ali je nastavio da piše iz ilegale, odnosno iz invalidske penzije.

Sledi priča o njegovom stradanju i životnoj golgoti. Po završetku studija svetske književnosti, Ivanović je počeo da radi kao profesor u kuršumlijskoj gimnaziji. Kada je izašao njegov prvi roman „Crveni kralj“ 1972. godine, krenuli su „kuršumi“ na njega. Zbog kritike društva, otpušten je s posla kao „moralno i politički nepodoban da vaspitava omladinu“.

Inače, glavni junak romana „Crveni kralj“ Zoran Jugović bio je plod autorove imaginacije stvoren umetničkim sredstvima, u koga su ugrađeni životi, karijere i sudbine stvarno postojećih fudbalera tog doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze… Ali, ne lezi vraže. Malo ko je hteo da poveruje da se naslov ovog dela ne odnosi na najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Pogotovu što je Broz u to vreme počeo da „fura“ crvenkastu, talasastu frizuru.

Namerno sam stavio taj naslov – kaže Ivanović.- Studenti su se 1968. pobunili protiv crvene buržoazije i taj termin je bio prokažen. I, ako postoji crvena buržoazija, naravno da postoji i crveni kralj. Tito u mojoj knjizi nije ni pomenut, to je nadimak jednog fudbalera. Ali, dogodilo se da je u to doba Broz menjao kosu, i to u crvenu boju. U inostranstvu se mnogo pisalo o crvenom kralju, a da ja to nisam ni znao. Sve mesne zajednice na jugu Srbije morale su da me osude. I uvek je figuriralo da sam napao Tita i sintagmom „crveni kralj“ aludirao na njega. Ali, to nije bila istina.

A zašto bi neki uvaženi sudija uopšte gubio vreme iščitavajući ovaj, za mnoge generacije, kultni roman, i to „sina jednog četnika, dakle dokazanog državnog neprijatelja, koji svojim perom nastavlja zlodela koje je do tada činila puška njegovog prokazanog oca“!

Naravno da se iko od nadležnih dosetio da inkriminisano delo makar prelista, shvatio bi očiglednu istinu da je crveni kralj nadimak glavnog junaka, crvenokosog Zorana Jugovića, alijas Zoke Kinga, emigranta nekada proslavljenog jugoslovenskog fudbalera, a potom jednog od pionira sokera u SAD. No, ipak su to bila zaista „vunena vremena“ – objašnjava Ivanović.

Sagovornik „Novosti“, Ivan Ivanović bio je žrtva tri procesa:

28. decembra 1972. godine Okružni sud u Pančevu trajno je zabranio rasturanje romana „Crveni kralj“;

13. januara 1973. godine Radna zajednica Gimnazije „Radoš Jovanović Selja“ u Kuršumliji, u kojoj je Ivanović bio profesor srpsko-hrvatskog jezika, izrekla mu je disciplinsku meru isključenja iz radne organizacije, sa prestankom radnog odnosa danom uručenja odluke o isključenju. To je istovremeno faktički značilo proterivanje iz Kuršumlije i sa juga Srbije uopšte, pa se prognani Ivanović već 16. januara 1973. godine našao u Beogradu;

23. oktobra 1974. godine Okružni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovića na dve godine zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz člana 174. KZ, koje je počinio objavljujući roman „Crveni kralj“.

A u obrazloženju je između ostalog pisalo i ovo: „Kriv je što je u knjizi ‘Crveni kralj’ izložio poruzi SFRJ nazivajući je na više mesta „Juga“ i „Jugovina“, u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometaša Zorana Jugovića omalovažavao Jugoslaviju i sledećim rečima: ‘Nemam ni domovinu. Što da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka. Isuviše toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuću, ni zemlju. Za Jugu me baš briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga…'“

Inače, u to vreme naše poznate estradne umetnice su na sve razglase pevale omiljene pesme u kojima se pominjala i Juga i Jugovina.

Samo je oštra reakcija, pre svega beogradskih književnih krugova, ali i domaće i strane javnosti, nasuprot kuršumlijskim „prvoborcima“, spasla Ivana Ivanovića dosuđene mu robije.

Ivan Ivanović kaže da se nije bolje „proveo“ ni u vreme vladavine Slobodana Miloševića, a ni demokrata. Očekivao je da će sa pobedom DOS-a za njega doći bolji dani:

Uzaludno sam čekao da će demokratska vlast da ispravi nepravdu komunističkog sistema i da meni i drugim disidentima bar prizna da smo dali doprinos njegovom rušenju. Ali, ništa od toga. Stari komunisti su preuzeli nove stranke i postali njihovi čelnici. Tako smo umesto jedne, dobili više komunističkih partija, nedemokratskih, autokratskih. Obradovalo me je kad su doneli Zakon o rehabilitaciji. Zatražio sam od nadležnog suda da odgovori da li sam zakonito otpušten sa posla. Iako je sud po tom zakonu bio obavezan da mi odgovori za dva meseca, oni se, evo, do današnjih dana ne oglašavaju.

Bez obzira na sve, smatram da pisci treba da se stvaraju kroz delo, a ne kroz afere, ali – što bi rekao moj Zoka King, nekad se i tako lopta namesti – zaključuje Ivanović.

TREBA NAM NOVI PISAC „KUMA“

DRAGO mi je što sam dobio nagradu „Radoje Domanović“ – kaže Ivanović. – Ali, stvarnost je, po svojoj surovosti i izopačenosti, prevazišla njegovu alegoriju. Sada nam je potreban jedan drugi pisac, a on se zove Mario Puzo – pisac „Kuma“. Neko mora da piše gangsterske hronike, i to surovo, i opisuje sve naše kriminalce, političare, javne ličnosti, pa i pisce. I da napravi jedan gemišt do bola.

Izvor: Večernje Novosti Online, 20.01.2013.

Овај унос је објављен под Интервјуи, Нешто више и означен са , , , . Забележите сталну везу.