Националне пензије: Афористичари опет кратких рукава

Витомир ТеофиловићНакон одлука Комисије за националне пензије

АФОРИСТИЧАРИ ОПЕТ КРАТКИХ РУКАВА

Признања и преводи мачку о реп

Наши афористичари су већ деценијама у светском врху – никад и нигде није у исто време тако врсну сатиру писало толико афористичара! Најбољи међу њима преведени су на двадесетак језика и уврштени у антологије широм света, што није случај ни са једним другим нашим књижевним жанром. Наши песници и приповедачи се, с разлогом, поносе кад им се и једна песма или прича објави у било ком листу на свету – и то је успех вредан пажње. Афористичари, међутим, не стижу ни да евидентирају преводе по листовима – само у Бугарској и другим суседним земљама у дневним и недељним листовима објављено је на хиљаде афоризама српских аутора. Није реч „само“ о огромном интересовању за српски афоризам у бившим социјалистичким земљама (Пољска, Чешка, Румунија, Бугарска, Русија…), за које нас везује сродно политичко искуство – српски афоризми имају изванредан пријем и у срединама сасвим друкчијих историјских традиција – у Немачкој, Аустрији, Италији, Француској, Америци… То је доказ њихове истинске књижевне вредности, оне која надилази политичку актуелност и специфичну тематику своје средине. Тај наш литерарни уникум, уместо да буде српски књижевни бренд, ништа не вреди члановима Комисије за националне пензије – ниједан афористичар Удружења књижевника Србије није свих ових година добио то признање!

Зашто је то тако, зашто само за афористичаре не вреде светски критеријуми – признања, преводи, цитатност…?

Вероватно је први разлог што се ова мала књижевна форма поима као досетка или језичко-логичка игра речи и смисла, а не као аутентична књижевна врста. То је велика заблуда. Већ први афористичари, Хипократ и Гален, као и многи великани пера потоњих векова, истицали су да је луцидна, вишезначна сажетост једно од највећих изражајних умећа, а знаменити философ Бекон сматрао је афоризам најтежом и најумнијом књижевно-философском формом, једином која се у целости и без остатка „бави чистим суштинама, без околишања, поштапалица и помоћних скела изражавања“.

Друга заблуда је у тесној вези са првом, да се не могу поредити, рецимо, роман и афоризам – роман се пише годинама, афоризам се може написати за пет минута! Тачно је да је пут од афоризма као идеје до његовог књижевног уобличења неупоредиво краћи од настајања романа, али се овде ради о замени тезе – нико од афористичара никад није тражио да се појединачно пореде афоризми и романи већ књиге (збирке афоризама) са књигама других жанрова, иако има афоризама (сетимо се Ничеа, Паскала, Кјеркегора…) који вреде више од мноштва романа или прича – вредност текста не одређује његова дужина. Апсурд третмана квантитета у смислу синонима за квалитет уосталом најлакше се увиђа на поређењу песме и романа: Рилкеове или Бодлерове песме вреде више од хиљаду романа, али ни песници никад нису тражили поређење песме са романом већ збирке песама.

Претпостављајући a priori да су у атмосфери актуелног обрачуна са митом и корупцијом сви чланови Комисије били крајње часни, овдашње предрасуде о једном у свету веома цењеном књижевном жанру су једино рационално објашњење што су и ове године наши афористичари остали кратких рукава. Уместо да као писци који су у целом свету познати и признати буду на челу ове листе, као својеврсни понос нације, наши врхунски афористичари нису ни на њеном зачељу! Ако је погрешно резоновање чланова Комисије из ванкњижевних области последица њихове неупућености у вредност књижевног жанра који у наше време има функцију коју су некад имале наше народне изреке – функцију буђења народног етоса у временима посрнулог морала и краха система вредности – за књижевнике у тој комисији нема оправдања. То је толико огрешење да се граничи са грехом.

Витомир Теофиловић
(књижевник, Београд)

(Објављено у „Политици“ 15. јануара 2013)

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.