Intervju: Nenad Vučetić (Afirmator, broj 9, decembar 2012)

Satira mora da kreše, da ne bismo otupeli –
intervju sa satiričarem Nenadom Vučetićem

Ненад ВучетићKakav je po tvom mišljenju kvalitet savremene srpske satire?

Mislim da će odgovor na to pitanje dati budućnost. Kao što su neki satiričari iz pređašnjih vremena preživeli sud kritike i majstorsko rešeto – vreme! Ako kroz par decenija ostane nekoliko satiričnih priča, par tuceta aforizama i poneka knjiga, moći ćemo da kažemo da je sadašnji kvalitet satire na vrhunskom nivou. Ali, nisam siguran da li će u to doba, bilo ko od nas biti u mogućnosti da to kaže. Možda oni dugovečni.

Postoji li jaz između satiričara iz „unutrašnjosti“ i beogradskih satiričara? Postoji li podela na podobne i nepodobne satiričare?

Apsolutno postoji! Krivo mi je što je tako, ali je to neizbežno. Nekad je i nepravedno. Zamislite, da li jedan satiričar iz Kruševca ili Kragujevca može da dođe na književno veče svog kolege, a da taj dolazak ne bude, takoreći, podvig. Nekad te organizacione smetnje, da li neko može da dođe, u koje doba, koliko može da ostane, ko će platiti put, smeštaj… predstavljaju nepremostivu prepreku za nečije gostovanje ili podršku kolegi. S druge strane, ti faktori mogu predstavljati i univerzalni izgovor za odsustvo talenta, kvaliteta ili rada nekog našeg kolege koji ne živi u Beogradu, jer da mu nije tih xy kilometara udaljenosti od glavnog grada, ko zna dokle bi on dogurao.

Što se tiče podele na podobne i nepodobne, prevashodno je pitanje kriterijuma na osnovu kojeg se vrši ta podela. Smatram da svaki satiričar mora biti a priori nepodoban u odnosu na vladajuće elite i društveni sistem! Možda postoje neki koji su „manje nepodobni“, koji idu linijom manjeg otpora, radi većeg interesa i to ne bi bilo prvi put. Mislim da to nije prava satira i da je ona na neki način sakata. Baš tako, sakata, jer autocenzor na taj način tupi oštricu svoje satire, koja onda nije izbalansirana, već tako osakaćena hramlje, taman za onoliko koliko je autocenzor prećutao.

Tvoj motiv za bavljenjem satirom?

Kada ga budem u potpunosti otkrio i obznanio, plašim se da mi satira neće više biti izazov kao vrsta književnog izražavanja.

„Maraton na kratke staze“ je zbirka aforizama četvorice mladih satiričara. Da li mladi ljudi u Srbiji shvataju satiru i njene poruke, i koliko su uopšte svesni dešavanja oko sebe?

„Maraton na kratke staze“ ima šestoricu autora Nenad Ćorilić, Miodrag Stošić, Vladimir Dramićanin, Srđan Dinčić, Bojan Rajević i moja malenkost. Toliko nas ima da nam samo fali štafeta. I vođa, naravno! Šalu na stranu, to je zanimljivo da smo se mi udružili, na jednom mestu, jedni kraj drugih, tako da čitaoci mogu da imaju neki uvid u to šta i kako pišemo. I da objavimo da postoji mlađa garda koja piše satiru, tačnije aforizme, koji se nalaze u knjizi. Da nam se ne bi dešavalo da ljudi ne znaju da pišemo ili koliko dugo to radimo. Kao što se meni dogodilo da jedan kolega sa kojim sarađujem kaže kako pišem 3-4 godine, a moj staž u satiri je duži od jedne decenije. „Maraton…“ je bio i prvenac u objavljivanju knjige aforizama nekima od autora. Imao sam sreću da objavim pre par godina i autorsku knjigu „Kum caruje, mladost drogu valja“,, ali nisu sve moje kolege bile u toj situaciji, tako da je zbog toga „Maraton…“ još vredniji.

Mladi ljudi su i te kako svesni i sveta oko sebe i shvatanja poruka satire. Ostaje jedino pitanje forme i motivacije. Dakle, da li će taj svoj bunt i želju za satiričnim da izraze pišući aforizme, priče. pesme, epigrame, tekstove za rep muziku, stend ap, pišući blogove, grafite… Naravno, nije sve to satira, bar ne ona književna, ali sve to ima primese satire i to ne treba potcenjivati. Ako neko ima taj nerv u sebi, siguran sam da će ga nekad izraziti i u ovim etabliranim formama.

Tvoji uzori u pisanju satire?

Branislav Nušić, Radoje Domanović, Branko Ćopić i delimično Alek Marjano.

Postoje li određeni trendovi i moda u pisanju savremene srpske satire, ili misliš da svaki satiričar piše na osnovu svojih ličnih mogućnosti i svoje pameti?

Mislim da svaki pisac, a ne samo satiričar piše isključivo na osnovu svojih iskustava i svoje pameti! I to je dobro, bar kad su u pitanju oni bolji pisci i satiričari. Problem je kada ovi drugi to rade pišući na osnovu mogućnosti i iskustava ovih koji bolje pišu! Na taj način imamo u najmanju ruku plagijate, kao nastavljače tradicije resavske škole, dok se kod pojedinih mogu uočiti i šizofrene situacije.

Trend je očigledno pisanje aforizama, dok je pisanje satiričnih priča u defanzivi, da tako kažem. Satirična poezija se, nažalost, javlja tek u tragovima.

Satiričari Aleksandar Čotrić i Vladica Milenković su u prethodnim intervijuima izneli oprečna mišljenja o kvalitetu savremene satirične priče. Kakvo je tvoje mišljenje o kvalitetu pisanja satirične proze?

Nisam čitao intervjue obojice mojih kolega, tako da ne znam u čemu se razlikuju njihova mišljenja. Kao što sam u prethodnom odgovoru rekao, satirična priča je u drugom planu. To je posledica ekspanzije aforizma, ponekad i preko svake mere i ukusa, a s druge strane to je i posledica dužine forme. Organizatori večeri satire smatraju da je priča previše dugačka da bi zadržala pažnju slušalaca. Mislim da je to pogrešan pristup i da uvek treba pružiti šansu da se čuje dobra satirična priča. Iz tog razloga, par godina unazad u SKC-u se organizuje Veče satirične priče, koje prerasta u tradicionalno. Nadam se, da će i naredne godine u aprilu moći da se čuju satirične priče savremenih autora. Naročito što među mojim kolegama ima odličnih pripovedača koji su izgradili sopstveni stil, što uz dar za pisanje i satirični nerv daje dobre satirične priče.

Primetio sam u poslednje vreme da neke kolege pišu priče u potpunosti stilski iskopirane od drugih kolega. Pritom se iz aviona vidi da to njima ne leži, da se muče i da se oni tu ne snalaze, da nemaju dara, ni veštine da tako pišu, tako da to izgleda kao kad Zvezda hoće da igra kao Barselona. Ne razumem zbog čega to rade, ali problem se može gledati i iz drugog ugla! Na taj način manirizam može postati karakteristika naše satire! To ne bi bilo dobro, ali se nadam da se to neće desiti.

U kom pravcu se kreće savremena srpska satira, ka kompromisu, opštem banalizovanju ili oštrom „rezanju“ stvarnosti?

Satira mora da kreše, da ne bismo otupeli!

Kojim aforizmom bi opisao Srbiju danas?

To je stih Petra Pajića, za koji se može reći i da je aforizam: „Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji.“

Izvor: Afirmator

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , , . Забележите сталну везу.