Intervju: Vladica Milenković (Afirmator, broj 8, novembar 2012)

Ćutanje je zlato, ali za poltrone –
intervju sa satiričarem Vladicom Milenkovićem

Владица МиленковићKakvo je tvoje mišljenje o današnjoj satiri u Srbiji?

Ako kažem da je današnja satira u procvatu plašim se da ću se ujesti za jezik. Pošto postoji teza da kvantitet rađa kvalitet mogli bismo reći da je tako, ali previše se toga danas naziva i satirom i humorom, a da toga ima samo u naznakama. Zato ću reći da je satira dosta napredovala, samo što svaki veliki napredak prati i opasnost od urušavanja, jer teže je održati neki nivo nego ga postići.

Da li misliš da je mogućno stvarati kompromisnu satiru?

Kompromisa u satiri ne sme da bude, ali ni kritika putem satire ne sme da bude banalna i uvredljiva, jer je to onda daleko od književnosti kojoj satira pripada. Možda je veći problem što skoro da više niko od kritikovanih ne obraća pažnju šta pišu neki tamo satiričari, jer je pad moralnih vrednosti toliki da takve dotiče samo kad ne uspeju da sednu u fotelju. Ali u svakom slučaju ne treba odustajati od kritike svega što je bolesno u ovom društvu ili kako sam davno napisao o ćutanju: Ćutanje je zlato – ali za poltrone.

Može li satiričar biti politički opredeljen i koliko to može biti dobro za njegovo pisanje satire?

Samo satiričar koji je politički zagrižen i zaslepljen nekom političkom opcijom može imati kočnicu kod pisanja satire, to jest, da ne kritikuje stranu na kojoj se nalazi. Imati svoje političko opredeljenje kao satiričar nije ništa ni strašno ni neobično, jer ko bar po mišljenju ne pripada negde teško da ima pravo da kritikuje ikoga, ali ako se ta pripadnost vidno primećuje u pisanju onda takav satiričar gubi legitimitet i stavlja se u službu politike. Pisanje na teme na relaciji vlast-narod uvek je važilo za vanvremensko i samo pominjanje određenih trenutno aktuelnih imena može takvoj satiri odrediti rok trajanja. Zato je izbor na svakom satiričaru ponaosob koliko će i sam trajati.

Postoji li kriza ozbiljne srpske satirične priče, i ako postoji zbog čega je to tako?

Kriza satirične priče postoji već duže vreme, jer se priča sve više približava vicu po dužini i po sadržaju, pa čak i aforizmu. To jeste prikladno za sve brži način života koji se neminovno nameće, gde ljudi nemaju vremena i nerava da slušaju i čitaju duge priče, ali smatram da nije dobro jer se ipak samo kroz sadržajnije i slikovitije priče podstiče na dublje razmišljanje, budi mašta, inspiriše… U današnje vreme, što se tiče dužih formi pisanja, ipak romani vode glavnu reč, a napisati satirični roman je već visoka umetnost, da ne kažem naučna fantastika.

Misliš li da je posao satiričara da na prvom mestu nasmeje i zabavi čitaoca, ili da ga dobro „prodrma“ i natera ga na razmišljanje?

Moje je mišljenje da je obaveza svakog onog ko se prihvatio pisanja satire da kroz smeh i zabavu natera druge na razmišljanje, jer tako ljudi najlakše prihvataju realnost i naročito kroz aforizam tu kritiku prihvataju kao svoj stav i mišljenje. To je neka dobitna kombinacija kako ljude stalno držati budnim i trezvenim ili bar one koji ne vole stalna uljuljkivanja praznim rečima, navodnim „boljim sutra“ i „svetlijom budućnosti“.

Koliko su ljudi u Srbiji uopšte upoznati sa pisanjem naših satiričara i čitaju li satiru?

Zahvaljujući internetu dosta ljudi je čulo za mnoge satiričare i pročitalo njihova dela. Ne postoji više monopol koji je bio zastupljen preko novinskih rubrika, što je opet u neku ruku mač sa dve oštrice jer opšta skribomanija je zahvatila i satiru, a posebno aforizam kao najkraću formu za koju neki naivno misle da je zbog toga i najlakša za pisanje. Uglavnom, ljudi se teško odlučuju za kupovinu knjiga satire jer im je dovoljno da uključe televiziju, gde naša politička elita oštro konkuriše i najdomišljatijim satiričarima. Na tu temu sam napisao i aforizam: Političari su rekli svoje. Satiričarima je ostalo samo da zapišu. Međutim, ako političari ovako nastave mogu postati i veći satiričari od satiričara, gde postoji realna opasnost da po ugledu na TV voditeljke i oni krenu sa masovnim objavljivanjem knjiga svega što ima padne na pamet. Njima na pamet, a sve po glavi stanovnika.

Postoji bezbroj književnih konkursa. Ima li to svrhu?

Kao neko ko je organizator jednog od konkursa satire i humora „Živojin Pavlović Žikišon“ možda nisam adekvatan da dam pravi odgovor na ovo pitanje. U suštini, smatram da nije problem u broju konkursa ako oni imaju nekakvu osnovu, smisao ili tradiciju, jer upravo konkursi i često podstiču na pisanje, posebno ako postoji određena tema konkursa, već je problem pojedinih konkursa u dodeljivanju gomile nekakvih nagrada ili onih gde je već unapred dogovoren dobitnik nagrade, bez obzira da li je učestvovao na konkursu ili ne. Nagrade su naprosto postale način za potkusurivanje i vraćanje nekakvih usluga, posebno ako se radi o veoma vrednim nagradama. Uostalom, takve nagrade se mogu dodeljivati i bez te farse zvane konkurs. Između ostalih postoje i konkursi koji su pored ostalih književnih formi ubacili aforizme tek zbog sve veće popularnosti ove književne forme, pa im tako na konkurs stigne onoliko radova koliko dodele nagrada i to onda načisto obezvređuje one nagrade koje su posvećene isključivo humoru i satiri ako se uzme u obzir da se danas u biografijama autora sve i svašta može pročitati. Te biografije onda postaju same po sebi satirične, ali ne kao doprinos satiri.

Misliš li da satiričari mogu da promene Srbiju na bolje?

Ne mogu! Satira je više postala odbrambeni mehanizam ljudi koji razmišljaju svojom glavom ili razmišljaju drugačije od neke većine, a mogu koliko-toliko da utiču na druge ljude u svojoj okolini da prihvate i podrže takav način razmišljanja. A za promene na bolje bilo gde, pa i u Srbiji, potrebna je mnogo šira koalicija čiste svesti i zdrave pameti, a toga je sve manje.

Intervju vodio Vladimir Bulatović

Vladica Milenković (1973, Paraćin) – Piše humoristično-satirične forme i poeziju. Objavio je knjige aforizama: “Kritična masa” (2005), u dvoautorskoj dvostranoj knjizi “Žigosanje”, i “Dosije FenIKS” (2010). Priređivač je Almanah aforističara „Afoteka“ (2012). Uređivao elektronski časopis “Satir”, kasnije “SatirArt”. Pokretač i urednik “Žikišon Bloga”. Jedan od osnivača Satirične pozornice “Žikišon” (pisana reč), i u okviru nje konkursa za satiru i humor “Živojin Pavlović Žikišon”, kao i Satirične radionice “Žikišon” (karikatura i strip). Objavljivao i objavljuje u više elektronskih i štampanih medija. Sa aforizmima, kratkim pričama i poezijom zastupljen u više antologija i zbornika. Aforizmi su mu prevođeni na makedonski jezik. Za aforizme i poeziju pohvaljivan i nagrađivan. Bavio se fanzinskim izdavaštvom (“KultURA!” i “Žikišon”). Osnivač je Književno-umetničke asocijacije “Artija”, čiji je zastupnik. Živi i stvara u Paraćinu.

Izvor: Afirmator

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , , . Забележите сталну везу.