Intervju: Aleksandar Čotrić (Afirmator, broj 8, novembar 2012)

Što se tiče političara, satiričari mogu da rade šta hoće! – intervju sa Aleksandrom Čotrićem

Александар ЧотрићGospodine Čotriću, kakvo je Vaše mišljenje o današnjoj satiri u Srbiji?

Imamo dobru satiru, jedino što nemamo gde da je objavljujemo, pa ljudi moraju da nam veruju na reč. Većina pismenih, koji su, inače u Srbiji, manjina, misle da posle Radoja Domanovića, koji je umro pre jednog veka, drugih satiričara više nije bilo.

Kad je bila samo jedna partija i samo jedna televizija, više je bilo satire na televiziji, radiju i u štampi, nego sada, kada se se vodi mrtva trka između nekoliko stotina partija i televizija.

Nekada su satiru čitali barem po službenoj dužnosti, a danas ni to. Bio sam najponosniji na sebe 1986. godine, kada sam u nekom „crvenom“ biltenu, pod oznakom „poverljivo“, za internu upotrebu tadašnjih državnih funkcionera, video svoje aforizme, prenete iz „Književne reči“. Tada sam osećao da ima nekog smisla to što pišem, da to nekog interesuje, na ovaj, ili onaj način.

Što je najgore, država je odavno digla ruka od satire, i satiričari su prepušteni sami sebi, odnosno surovim zakonima tržišta i liberalnog kapitalizma. Zato su mnogi satiričari bili prinuđeni da pređu u privatni sektor i da rade kao najamna radna snaga. Oni su još i imali sreću, zato što su drugi ostali bez posla, jer su propale firme u kojima su bili zaposleni.

Dobro, sad može da se objavljuje satira na internetu, na Fejsbuku i Tviteru, tako da sada ima više onih koji misle da su satiričari, nego onih koji to pročitaju. I sve što se napiše, mora odmah se objavi, da se ne bi pokvarilo. Jer, šteta je da se posle baci!

Da li mislite da je mogućno stvarati kompromisnu satiru?

Moguće je, ali to onda nije satira.

Postoji li po Vama kriza ozbiljne srpske satirične priče?

Kriza koja je pre nekoliko godina kao cunami pogodila ceo svet, zapljusnula je i Srbiju. Tako smo dokazali da više nismo mimo sveta.

U krizi su finansije, privreda, sport, prosveta, zdravstvo… A jedino čemu je kriza pogodovala jeste satira.

Nema krize u pisanju satiričnih priča. Nisu autori u krizi, kriza je oko autora. Nema književnih večeri na kojima se predstavljaju priče, nema ni podsticajnih konkursa, antologija, dovoljno prostora u novinama za objavljivanje priča, zainteresovanosti izdavača, kao ni prevoda na strane jezike. Zbog toga se čini da i pisci priča „kriziraju“, ali oni su, hvala Bogu, čisti i pred tim Bogom i pred ljudima.

Poslednja Antologija savremene srpske satirične priče, za koju ja znam, objavljena je u Beogradu 1979. godine, a priredio ju je Milovan Vitezović. U to vreme je i Josip Broz bio itekako živ.

Na novu Antologiju čekamo duže nego na metro, novu železničku stanicu, ili obilaznicu oko Beograda.

A pošto niko, ili retko ko, pominje dobre autore satiričnih priča, neću ni ja ovoga puta da pomenem Slobodana Simića, Rašu Papeša, Momčila Mihajlovića, Dragana Rajičića, Bojana Ljubenovića, Đorđa Otaševića, Milana Todorova, Slobodana Kostića, Dragutina Minića Karla, Petra Pajića, Ratka Dangubića, Milana Beštića, Savu Martinovića, Dušana Puaču, Vitomira Teofilovića, Bana Jovanovića, Veljka Rajkovića, Zorana Stanojevića, Miodraga Stošića, Dejana Tofčevića, autora koji postavlja pitanja u ovom intervjuu, i druge koje, takođe, neću da pomenem, a znaju da sam na njih mislio.

S obzirom da ste poslanik u Narodnoj skupštini i da se aktivno bavite politikom, mislite li da Vam to pomaže ili Vam odmaže u pisanju kvalitetne satire? Takođe, da li Vas je lično neko od satiričara nekada „opomenuo“ svojom satirom?

Pre nekog vremena u sali Skupštine Srbije postavljena je pločica koja podseća da je i nobelovac Ivo Andrić bio poslanik.

“U aprilu 1950. godine Ivo Andrić je izabran za poslanika Veća naroda Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije – bio je kandidat na listi Narodnog fronta Bosne i Hercegovine. Nošen nepogrešivom slutnjom o uzamanosti svetskog ljudskog napora na ovom ukletom tlu, za tri godine poslanikovanja nije učestvovao ni u jednoj javnoj raspravi u Skupštini…”, napisao je akademik Neđo Šipovac.

Tako što nije govorio u parlamentu, Andrić je najviše rekao šta misli o toj instituciji.

Kada nisam u Skupštini, moram da “lovim” teme aforizama i priča. A kada sam u parlamentu, teme “love” mene.

Niko me od kolega satiričara, do sada, nije “opomenuo”, što me ozbiljno zabrinjava. Javno ih prozivam da to učine!

Александар ЧотрићMislite li da je posao satiričara da na prvom mestu nasmeje i zabavi čitaoca, ili da ga dobro „prodrma“ i natera ga na razmišljanje?

Srbina niko ne može da natera na razmišljanje. Tako ja razmišljam.

A Srbina je danas sve teže i nasmejati. Ni tuđa nesreća više ne može da ga oraspoloži, a kamoli da se smeje sam sebi. Putujem po svetu i vidim da se ljudi najmanje smeju u Srbiji.

Satiričarima ostaje da razmišljaju šta im je trebalo da pišu i da se smeju jedni drugima.

Koliko su ljudi u Srbiji uopšte upoznati sa pisanjem naših satiričara i čitaju li satiru?

Juče mi se dogodilo da uđem u jednu prodavnicu i ljubazna prodavačica me je prepoznala. I onako kroz osmeh mi kaže da s najvećim zadovoljstvom čita moju poeziju (?!) A ja pesmu nisam napisao od četvrtog razreda osnovne škole. Dobro je, međutim, što ona, ipak, zna da nešto pišem.

Naši ljudi, inače, najviše čitaju usmenu satiru – prepričavaju viceve i po koji aforizam koji im liči na vic.

Imate svakodnevno kontakte sa političarima. Kako oni gledaju na srpsku satiru, da li ih ona zabavlja ili ih opominje i obavezuje?

Većina poslanika u Skupštini Srbije ne čitaju ni skupštinske materijale, a kamoli satiru. Što se njih tiče, satiričari mogu da rade šta hoće.

Slažem se sa Milomirom Đukanovićem da ni priče Radoja Domanovića, tako rado prepričavane po kafanama, nisu stvorile kritičnu masu, koja bi svrgla kralja Aleksandra, već su to učinili oficiri. Đukanović podseća da se danas skoro niko ne seća kakve su bile političke prilike u Srbiju pred ubistvo kraljevskog para, ali da svi pamtimo Domanovićeve satirične priče, koje su se piscu jednostavno otele, prerasle svoje vreme i namenu i otišle u večnost, u umetnost.

Kojim principima se vodi Beogradski aforističarski krug u svojim aktivnostima? Postoji li politika BAK-a kojom usmerava svoje članove, ili su oni potpuno nezavisni u svom delovanju?

BAK svojom politikom usmerava članove da budu potpuno nezavisni.

Mislite li da satiričari mogu da promene Srbiju na bolje?

Mogu, zar ne vidite koliko se Srbija poslednjih godina, pa i decenija, promenila na bolje? A biće nam još bolje.

Intervju sa g. Čotrićem vodio Vladimir Bulatović

Izvor: Afirmator

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , , . Забележите сталну везу.