Приче из прве руке #39 [Миодраг Стошић]

СКАНДАЛ

Горанов „Фиат“ полако је остављао иза себе Делчево, град који са Гоцетом Делчевим има исто онолико везе колико и Ивањица са Браниславом Нушићем. Атмосфера у колима била је онаква какву само спрски сатиричари могу да приреде једни другима. Но, будући да је са нама био и македонски колега, Атанас Крлевски, понешто смо и причали.

Само би неки кардинал сујете могао да буде незадовољан исходом вечери хумора и сатире којој смо присуствовали вече пре. Град Делчево славио је свој стоти рођендан па смо и ми били позвани да увеличамо тај скуп. Горан Радосављевић, Владица Миленковић и моја маленкост. А да би на вечери било мало и смеха позвано је и четири македонских сатиричара. И поред тога што није било рођенданских свећица заиста смо одували. Публика у Дому културе деловала је као покупљена из једне од емисија српских телевизија. Толико је аплаудирала да је градска власт уштедела новац предвиђен за запраживање комараца. Руку на срце, можда је салве смеха у ствари изазвао наш „тарзански“ македонски на којем смо покушали да читамо афоризме. Но, нисмо тада размишљали о томе.

Ипак, „ЕКГ“ линија осмеха на нашим лицима полако је постајала равна. Било је добро. Било је најбоље. Било је одлично. Али било је готово. Враћајући се у реалност, губећи се у пустоликим пејзажима источне Македоније спустили смо лопту и признали себи да смо ипак маргиналци чија слава заиста траје само пет минута.

Свако се за себе, пазећи да остала тројица не виде, прегледали смо дневну штампу на својим телефонима. Министар полиције снима плочу. Унук продао бабу. Певачица постала посланица. Свештенику се у сан јавио бог и рекао му да подржава Дарвинову теорију…

„Ни реч о нама!“ бесно сам се дисконектовао.

„Па наравно“ додао је Горан „Да би те неко приметио данас мораш да направиш скандал.“

„Како ми сатиричари да направимо скандал?“ упитао се Владица. „Наш алат су речи!“

„Ми бе едино да се потепамо!“ рекао је у шали Атанас и нагло се уозбиљио видеши да ауто стаје.

Погледали смо се. Идеја није била нимало лоша. До границе нас је делило само 15 километара. Одлучили смо да направимо међународни инцидент. Ревносни цариници који те клистирају штапом ако их само криво погледаш неће дуго чекати да обавесте амбасаде о тучи. А да бисмо из тога извукли дугорочну корист решили смо да на врхунцу туче поцепамо нашу тек изашлу заједничку књигу. Књига постаје инстант хит, а то што ће нас цариници закључати…? Ма боли нас дупе.

Тако је и било. Поспани цариници нису могли да верују када су видели четворицу како се отимају о књигу чије су странице убрзо прхнуле пут неба као јато птица селица. Након само десет минута главни цариник нас је питао за имена, поређавши нас на клупу као сардине.

„Како си рекао да се презиваш?“ питао је поново Владицу.

„Миленковић“

„Миленковић? Па то, бре, као она певаљка? Како се беше зове? А, да! Јами! Јасна Миленковић Јами! Је л’ ти то нека рођака, сестра можда?“

„Не познајем дотичну персону“ одбрусио је Владица.

Када су стигли наши из амбасаде цариник је рекао „Ево су овде ови тепачи. Овај Јамин брат је морам да признам најсумњивији!“ рекао је кроз смех.

Крајем тога дана успели смо да се вратимо у мајку Србију. И поред умора и обилне количине пива које је претило да од нас направи прве људе са наранџастим крвим зрнцима, нисмо могли да спавамо. Буљили смо у Интернет чекајући свежу штампу која ће писати о нашем скандалу. Поднели смо жртву не само за рад нас самих. Светла рефлектора прелиће се и на читаву сатиричарску браншу.

Из хваломисли о себи пренуо ме је Горанов телефон. „Је л’ видиш шта су мајмуни написали!?“ Погледао сам линк и следио се. Један од најжућих листова објавио је наслов: „Инцидент на граници – Туча тројице сатиричара и рођака певачице Јасне Миленковић Јами.“

То је било превише. Легао сам да спавам решен да више не палим компјутер. Када сам наредног дана прошетао поред киоска цео град је причао о томе. Часопис, толико жут да се од њега добија жутица, ставио је насловницу мале фотографије нас четворице и огромну слику Јами. „Манијаци напали Јами. Брат је спасао.“

Владица је писао деманте, али је се убрзо попишманио, јер га новине више нису помињале. Писали су само о Јами. После дуже паузе постала је опет звезда ТВ канала. Наравно о догађају није знала ништа али када су медији бринули за тако нешто.

Напослетку, бура се стишала. Нас тројица смо добро прошли. Добили смо само забрану уласка у Македонију на годину дана и омању казну коју смо могли платити хонораром. Да смо га добили.

Јами је имала много више среће. Вратила се у моду. Звали су је у ријалити шоу. Иде тамо чим сними нову плочу. Са чак пет македонских песама.

Окренућу је ових дана. Можда јој треба неки текст.

Миодраг Стошић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.