Жикишон 2012: Запажена прича 3

ЖикишонПредстављамо причу „Деда премија“ Веселина Милићевића из Врбаса, на тему „Срећа у несрећи“, из категорије сатирично-хумористичних прича са конкурса „Живојин Павловић Жикишон 2012“ у организацији Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ и Сатиричне позорнице „Жикишон“:

ДЕДА ПРЕМИЈА

Наш деда је стално играо некакве наградне игре, али никада ништа није добио. Ми смо га зезали, но он је и даље упорно изрезивао разне купоне из новина, слао чепове са флаша „СОСА COLE,“ наградне укрштенице… На наша пецкања мирно је одговарао: „Само се, ви, децо шалите. Мене ће тако једног дана да убоду велике паре.“ Деда је и даље био упоран у својим наградним играма, а ми у боцкању на његов рачун.

Но, једног дана, деси се оно што је деда дуго очекивао. Играјући у неком дневном листу једну од игара, он доби главну новчану премију. Милион динара.

Уредник тог листа је назвао срећног добитника да му саопшти радосну вест и да му честита на награди. У почетку је деда мислио да је посреди нека шала. Пошто га је уредник уверио да није, деда је ту вест примио јако емотивно. Како је од раније имао проблема са срцем уз ову срећну вест стрефио га је и инфаркт.

Одмах смо звали Хитну помоћ. Однели су га у болницу и сместили на интензивну негу. Кад смо дошли да посетимо деду, био је прикључен на разне апарате са толико каблова као да је, Боже ме опрости, трафо станица. Дежурни лекар нам саопшти да је деда у веома критичном стању и да су му мале шансе да преживи.

Сутрадан је уредник оног листа опет звао и рекао да деда мора доћи по награду најкасније за десетак дана и то са личном картом. Ми смо му објаснили у каквом је стању деда тренутно. Замолили смо да нам лично донесу награду, а деда ће им признаницу потписати у болници. Он нам одговори да то не практикују, али због специфичног случаја направиће изнимку, под условом да платимо и путне трошкове и дневнице полицији, која ће пратити новчану пошиљку. Обећа нам да ће доћи до краја недеље. У том нас позваше да хитно дођемо у болницу.

Кад стигосмо и уђосмо у дедину собу, схватисмо да је он малтене клинички мртав. У том дође и дежурни лекар. Позва нас у своју канцеларију.

– Нажалост, немам за вас повољне вести – обрати нам се доктор. – Ваш деда је у веома критичном стању. Ми га, практично, одржавамо у животу уз помоћ апарата. Тако може живети максимално дан-два.

– Немојте, докторе, молим вас! – завапи очајно наш отац.

– Али, ја сам ту немоћан!

– Докторе! Ако Бога знате, одржавајте га на тим апаратима бар до краја недеље.

– То нема сврхе! Не вреди, не исплати се!

– Исплатиће се, докторе, и нама и вама. До краја недеље долазе да исплате деди новчану награду. Ваше је десет одсто!

Веселин Милићевић

Овај унос је објављен под Жикишон 2012, Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.