Жикишон 2012: Прича, место број 1

ЖикишонПредстављамо причу „Вуди, Вуди, риба буди“ Ђорђа Мајсторовића из Новог Сада, на тему „Срећа у несрећи“, која је освојила прво место у конкуренцији сатирично-хумористичних прича на конкурсу „Живојин Павловић Жикишон 2012“ у организацији Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ и Сатиричне позорнице „Жикишон“ (чији ће датум одржавања бити одређен накнадно):

ВУДИ, ВУДИ, РИБА БУДИ

„Јеси ли чуо ко сутра долази на обалу?“ – било је убедљиво најчешће питање које се тог дана постављало у нашем приморском градићу. „Вуди Ален… Вуди Ален…“ – одзвањало је уским медитеранским улицама. Одушевљење због посете славног режисера било је велико, јер таква звезда није зашла у наше мало место још од појаве Чарлтона Хестона. Радост нису крили ни стари, ни млади, а наш градоначелник је издао специјално обавештење поводом овог изненадног догађаја, а затим наставио да гута лоптице за голф.

Сутрадан ујутру сам поранио да заузмем добро место и евентуално неку клупицу, али авај. Кад сам стигао до обале, све је већ било препуно света, цео град је изашао да сачека Вудија. Срео сам мог пријатеља Абела, који је иначе морнар по струци и који ми је рекао да сам закаснио… Вуди је већ стигао! Каже да су сви очекивали неки огромни брод и евентуално омањи ватромет, али се испоставило да је Ален дошао чамцем, који га је само избацио на обалу. Био је потпуно сам. Мало сам се прогурао кроз гужву и имао сам шта и да видим. Чувени режисер био је још мршавији него иначе. Седео је на обали, уплашен, и дрхтао под ћебетом које су му донеле тетка Хана и њене сестре. Сцена је била дирљива, све док му кувар Педро није донео тањир са храном. Ту се Вуди претворио у праву звер и за неколико секунди смазао целу порцију шкампа у сафту од препеличијег жуманцета. И даље није проговарао ни реч. Људи су му прилазили, тражили аутограм, хвалили његове филмове, смејали се његовим наочарима, али он ником није одговорио. Као да је једноставно прегорео, или је видео нешто застрашујуће, неко морско чудовиште, јетија у копачкама или голу Опру Винфри. Све у свему, остао је ту на плажи целог дана и ноћи, а почасни говор градоначелника је отказан, тако да је он сада прешао на гутање штапова за голф.

Сутрадан ујутру сам опет поранио да видим шта се дешава са Вудијем. Ставио сам и пола хлеба под мишку и упутио се на плажу. И даље је био на истом месту. Затекао сам само неког декицу, каже да је дежурао овде целе ноћи и да није приметио ништа необично, осим да је режисер у неколико наврата трепнуо. Почео сам да ломим комаде хлеба и да му их бацам, нисам смео да прилазим. Он је јео са истом халапљивошћу као и јуче. Онда сам решио да целу ствар учиним мало забавнијом, па сам му наредио да мора да хвата парчиће хлеба у ваздуху. Стварно је било забавно… После неколико минута већ ми је јео из руке и гледао ме оним топлим окицама, које су изгледале још веће кроз ту диоптрију. Убрзо су почели да пристижу људи у великом броју и такође да доносе разноразну храну за Вудија. Наша мала заједница је још једном показала висок степен заједништва.

Трајало је то тако данима, људи су долазили и хранили га, један млади режисер је почео да снима филм о свему томе, локалне новине су свакодневно извештавале о режисеровом стању, баке и деке су доводили унуке да мазе Вудија, а он је полако постајао све дебљи и дебљи… Све док није постао дебео таман колико треба. Био је то 30. фебруар. Сутрадан смо направили традиционални церемонијални обред и појели га. Био је укусан као пекарка млада, али доста жилавији од Хестона.

Ђорђе Мајсторовић

НАПОМЕНА: Прича ће бити објављена и у штамапном издању фанзина „Жикишон 2012“.

Овај унос је објављен под Жикишон 2012, Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.