Да немамо Симића, не бисмо могли да га измислимо!

Слободан СимићМного пута сам завидео Слободану Симићу због његових прича и био љубоморан што сам што их ја нисам написао. А после сам схватио да за то нема разлога, јер такве приче може да напише само он.

Читам Симићеве приче од 1984. године, када је почео да их објављује, најпре у Студенту и Гласу омладине, а затим следећих година и у Ставу, Светлости, Независној светлости, НИН-у, Београдским новинама, Етни, Данги, Политици, Новостима, Ужичкој недељи… По неколико пута сам пажљиво и увек са великим задовољством и усхићењем прочитао и његове књиге пробраних прича „Приче без поуке“ (1995), „Брод пацова“ (1999), „Незаштићени сведок“ (2006), и „Шведски сто“ (2011). Симић је толико добар сатиричар, да сваком новом књигом прича успева себе да надмаши. А то је изузетно тешко, и ником другом то не полази за руком.

Симића добро познајем, и лично и кроз сатиру, али он је увек непредвидљив у својим причама. Као што на почетку наше драме деведесетих година прошлог века нисмо могли да претпоставимо шта ће све да нам се догоди, тако ниједан читалац Симићевих прича, које говоре о том времену и ономе што је уследило, не може да предвиди њихов крај. Приче готово увек имају неочекиван расплет, који је само привидно крај, јер, заправо, увек представља неки нови, такође, неочекивани почетак. Симић, не само да испитује границе апсурда у књижевности, него те границе непрестано помера. У некој другој земљи био би окарактерисан као писац апсурда. У Србији је он писац хиперреалиста. Симић се служи фантастиком, да би његове приче биле што реалистичније. А када говоримо о његовим причама као фантастичним, онда то није због њихове тематике, већ због неоспорног квалитета који поседују.

Симић зна све о сатири, а једино не зна да напише лошу причу. Његове приповетке су као најбоља фудбалска утакмица, са најефектнијим головима који падају на самом крају. У међувремену има много финти, оштрих стартова, драматичних ситуација, разорних удараца, резултатских преокрета… Аутор не гуши читаоца, јер се његове приповетке читају у једном даху. Попут врхунског фармацеута, Симић изузетно прецизно одмерава однос хумора и сатире, баш како је то „прописао“ Његош у стиху да „чаша меда, иште чашу жучи“. У његовој краткој форми су садржане неопходне доза антиотрова и рецепти за лечење смехом. У Симићевим сторијама било је највише хумора, онда када је у Србији било најмање разлога за смех. Његове приповести нису проширени вицеви и афоризми, него сажете новеле и романи. Немају препознатљив ток, већ су то „приче понорнице“, мистериозних путева. Симић је, можда зато што је и психијатар, најбоље разумео Србију, народ, прилике, односе и стварност у њој. Али, питање је, да ли је Србија разумела њега? Он је терапеут за хиљаде и хиљаде својих читалаца, с тим да они могу да читају, не само на каучу, већ и за столом, у парку, у превозу, поред воде… Ко није читао Симића, не може до краја да разуме нашу реалност. А ко је читао само њега, довољно му је да схвати и све остало. Симић нам је рекао оно, што себи нисмо хтели да признамо. Рекао нам је то urbi et orbi, на урбан начин који га је лансирао у орбиту српске сатиричне књижевности.

Писао је Симић, посредно и директно, и о политици, али никада није био политичар. Био је и остао Писац, са великим почетним словом П. Држао се пера, које му је омогућило да лебди изнад политичке каљуге. У његовим причама има политике онолико, колико је има у нашим животима. Зато то нису приче о политици, већ о животу.

Писао је и пише овај аутор о такозваним малим људима који су остали без посла, којима газде дугују плате, које су слагали политичари, који немају новац за храну и рачуне, који умиру, јер не могу да плате лекаре за неопходне операције… Симић пише о обичним људима из комшилука, и зато је у његовим причама све тако необично. Много пре појаве омбудсмана, Симић је кроз литературу, постао заштитник грађана. Он пише о ономе сви видимо, али на што већина жмури. Нема у његовим причама циничног односа према стварности, него је та стварност цинична према људима који овде живе. Симић то одлично запажа и уметнички обрађује и прерађује.

Приче су му актуелније сада, него када су настајале пре више година. Симић дуго траје, јер свој књижевни ангажман никада није везивао, ни за политичке идеје, ни за странке, ни за личности. Никада није имао своје фаворите који би га спутали када дођу на власт. Нису постојали „његови“, нити је он био било чији. Увек је више веровао у себе, него у друге. Њему се после 5. октобра 2000. године није догодило оно што је задесило Радоја Домановића после 29. маја 1903. године, када је аутору „Вође“, „Данге“ и „Страдије“ пресахла инспирација. А Симићу се није десило ни то, да после политичких промена у Србији, попут неких аутора, нагло добије храброст и надахнуће и напречац постане оштар критичар. Симић је, напротив, увек био и остао обновљиви извор идеја. Он је увек, све и свакоме говорио директно у уши и писао право у очи. Као прави фајтер, увек је имао свој угао посматрања.

Симић непрестано „лови“ теме за приче. Често му у разговору „сине“ идеја за будућу причу и он то одмах забележи у своју свеску. Како он „лови“ причу у лету, тако написане приче касније, „лове“ читаоце. Симић свесно пише кратко, да би рекао много. Кроз приче је демонстрирао своје знање и памет, јер никада није пристајао на попуштање глупљима од себе. Кад је зло било највеће, он му се највише супротстављао. Кад је мрак био најгушћи, он је био оријентир. Кад су се многи тресли од страха, он је „тресао дрво неслободе“. Кад су из Србије бежали због глупости, он је враћао наду у нормалност. Кад се ратовало, добровољно је био мета. Кад су други лагали за новац, он је говорио истину без страха. Кад су се неки богатили на туђој несрећи, он је своје духовно богатство несебично делио са читаоцима.

Симић је толико и тако написао, да се историја српске сатиричне књижевности не може писати без сагледавања његовог стваралаштва. Ако би се одређени период памтио по писцима, сигурно бисмо говорили о времену у којем је Слободан Симић писао најбоље сатиричне приповести. Да немамо оваквог писца, не бисмо могли да га измислимо! Оно што је Александар Баљак у српском афоризму, то је Слободан Симић у домаћој сатиричној причи.

Слободан Симић, међутим, још чека своје праве тумаче. То се, пре свега, односи на српски језик, на којем он пише, а затим и на друге језике. Сматрам да наш аутор још увек није постигао светску славу, међу љубитељима кратке хумористичке и сатиричне приче, само зато што није преведен на стране језике. Израелски писац Ефраим Кишон постао је познат, читан и омиљен далеко ван граница своје земље, јер је имао срећу да његове књиге прича добију успеле преводе на велике светске језике. Тешко је и незахвално поредити нашег и израелског писца, утолико више што су стварали у различито време и на различитим поднебљима. Сматрам, међутим, да је свако поређење Симића са Кишоном комплимент. За Кишона.

Књижевни критичари и теоретичари покретали су питање, да ли Симић пише као Чехов, Бирз, Хармс, Твен, Мрожек, или Домановић? Одговор је и да пише као сви они заједно, али је најтачнији одговор да Симић пише као Симић.

Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , . Забележите сталну везу.