Интервју: Нинус Несторовић (Недељни Дневник, 5.8.2012.)

Нинус Несторовић, сатиричар

ОВДЕ СЕ НИ ДЕЦА НЕ СМЕЈУ

Нинус НесторовићKаже да не вoли политику. „То је прљаво, сви они тргују, договарају се и гледају свој интерес. Питање је шта раја уопште зна. Нема нових људи. само трговци који су већ испекли занат и знају шта раде. Јако ме вређа ово што раде у последњих 20 година, као човека, грађанина. оца. Понижени смо. Показao сам колегама Дисове „Пијанство“ и „Наши дани“ и питао их када су написане, не ко их је написао. Кажу „у Милошевићево време, а могло би и сада да се примени“. А написане су пре 100 година! Србија се није променила за последњих 200, а ми и даље чекамо промене. Иначе, Дис је, као и ја, био цариник, а и Бора Станковић и Bук Караџић (смех)“, прича нам сатиричар Нинус Несторовић, с којим даље пробирамо по духу Новог Сада.

– Десет година не живим овде и Нови Сад некада и сада – не могу да се пореде ни по чему. Имао је душу, овај град ја не познајем и не препознајем. Волим га, али ми недостаје онај стари: људи, некадашњи начин живота, дух, шарм, интелигентне досетке. добар провод. Данашњи Нови Сад трчи за нечим што је недостижно. Мислим да то нико не зна за чим. Не трчи за Београдом, данас сви трчимо за парама, а ретко ко их има. Смисао живота је трка за новцем да би преживели. Тај темпо убија дух и људе. С тим у вези, ово сам написао давно: „Мртве душе не сахрањујемо – труну у нама“, говори Нинус, с којим се дружимо поводом тужне чињенице да је и Италија недавно објавила антологију српског афоризма, а ми?

– Осим Италије, у последње две године објављене су антологије, са 34 наша аутора, у Румунији, Словенији и Пољској, затим и „Мудрост Eвропе“ у Москви. Цитирамо се, преводимо, има нас на интернету: чудно да у мојој земљи немамо никакву реакцију, осим кад изађемо Фејсбук. Тамо сам рекламирао свој веб-сајт, млађи су одушевљени, а старији кажу да их подсећа на „Алан Форд“. Читам га и сада, волим урбани хумор. Професор Ратко Божовић ми је поласкао речима „ум који шврља“, као код Оскара Вајлда.

• Зашто је стрип пропао?

– Због тржишта. Шта купује просечан радник или пензионер? Хлеб, млеко и „Курир“, да ли ти очекујеш да њега занима стрип? А клинце не занима ништа.

• Зашто се клинци више не ложе ни на шта?

– Немају мотив. Имају све, и не ложе се ни на шта. Деци је остало мало простора за машту и игру, превише је реалности и понуђених одговора. Имају све, а не нуди им се истраживање. Сада је смисао живота како потрошити дан.

• Хумор данас?

– Прво и основно, кад изађеш на улицу, када си последњи пут видео човека који се насмејао? Ни деца нам се више не смеју. То је забрињавајуће, волео бих насмејан Нови Сад и у њему разиграну, раздрагану децу.

• Да ли би могао да упреш прстом и кажеш „ено убице духа“?

– Да, у много тога. Ратови! И богатији од нас не могу ратовати толико друго. Друга ствар је лоповлук. Уместо да се смањује, има га све више. Главне фаце су и данас људи са чарапама на глави, или без. Морал је уништен. Имам троје деце, како да их васпитавам и чему да их учим? Шта да им кажем: учите децо и из тога ћете нешто направити, постаћете нешто? Читајте књиге? Изгубили смо школски програм, телевизија је маркетинг, а не едукација и информације. Докле ће нам главни ликови бити политичари? Где су људи попут Чкаље и Мије, пуни духа, који су имали шта да нам пренесу, насмеју.

• Политика је естрада над естрадом?

– Они су главни глумци, забављачи, звезде. Прво гостује Сека па неко од њих. Музички и политички турбо фолк довео је до мртвила духа.

• А човек гледа шта му се нуди?

– Ако ти се нуди ти имаш избор. Овде нема бирања, нуди ти се исто, на више програма, само различито упаковано. Не нуде, већ сервирају неквалитетан, примитиван програм, али брз, динамичан, заглупљујући и опуштајући. То је неко смислио давно.

• Страх – ми и он у нама?

– Један од разлога зашто нисмо насмејани. Кад одеш у било коју фирму, људи се плаше једни других. Не руководилаца, него колега; да ли ће некоме нешто рећи, добити плату, бити отпуштени, оставити га жена, заратити са суседима, да динар неће пасти. У поплави страхова, немамо ништа друго да нас одведе на другу страну где нећемо мислити на њих, Осим „Звезда гранда“.

• Шоу који не јача дух?

– Певач је једина каријера у Србији. Озбиљно сам размишљао да сво троје деце пријавим тамо. У овој држави, где ми је син трећи из математике – боље да је био трећи на „Звездама гранда“, индустрији кича и шунда с полуталентованом децом. Државна телевизија деци мора да понуди другу причу, не може свака да буде Пинк, посебно не она.

• Шта 6и са секцијом сатиричара „Срећко Дрк“?

– Основана је пре 15 година, с намером да представи рад новосадских сатиричара, афористичара и хумориста. Одржаване су вечери хумора и сатире у Градској Библиотеци и Друштву књижевника Војводине (ДКВ) и то је добро радило. Секција је радила добро две године, а потом сам морао да одем у Београд, а пошто сам био најмлађи. с преко 30 година – апсурд, после је замрла, јер сам био организатор и иницијатор. Били су ту Анђелко Ердељанин, Борислав Путник Пуб, Војислав Ратковић, Мића Тумарић… a младима данас нико не даје шансу. Без могућности да објави, млади сатиричари, а има их, не могу да се развију, не виде радове старијих колега, не знају докле им добацује копље. Волео бих да направе своју секцију, друштво, штагод, и покажу шта могу, да прикажу дух времена у ким живимо. Ја са 47 година не могу донети ништа ново.

• Коју врлину морају поседовати да би успели?

– Храброст. Писање сатире није ствар зараде и профита, то је стање духа и свести. Да оцене друштво у ком живимо, именују оно што не ваља и шта треба мењати, а што се нико други не усуђује да каже.

• Да ли смо те разумели после 20 година?

– Много људи јесте, али да би променио људску свест није довољна само реч. Потребно је деловање, акција, критична маса.

• Дефицит бунта?

– За бунт је потребна храброст. Стављаће ти чизму за врат све док се не побуниш, а ми смо храбри – у четири ока. Изађи на трг и кажи!

• Зашто ћутимо?

– 5. октобар је крив. Као и сви, од њега сам много очекивао и остао разочаран. Ништа се променило није и то је највећи разлог што нема промене и зашто се људи сада не буне. И коњ добије шећер када уради шта тражиш, а шта је народ добио? Нема шећера.

• Матрица је остала иста, а ми и даље у деведесетима?

Мој београдски колега Милан Бештић написао је: „Стари режим je мртав, али je новом завештао органе“. Нисмо променили начин размишљања. И медији морају размишљати другачије, а с њима и већина становника. Нема места слободи ума, да остали грађани не би почели да мисле и понашају се тако да праве нове моралне норме.

• Теби су својевремено у ДКВ угасили микрофон?

-Пре више од 15 година, на годишњој скупштини. Упорно сам се јављао, све су прозвали осим мене. Устао сам и рекао „имам нешто да кажем“. – Добро, али теби два минута – уместо пет. Искрено, више се не сећам шта сам рекао, знам само да су ми после пола минута искључили микрофон.

• Ко?

– Могу рећи, а ти види хоћеш ли објавити. Наши велики књижевници Миро Вуксановић и Јован Зивлак. Рекоше ми да сам удбаш и шта већ не.

• Да ли те је стварност демантовала?

– Мислим да нам тек предстоји пропадање, људи нису свесни колико се задужују код банака. Можда је ово црно, али тек ће бити скокова са зграда. Радујмо се ситним стварима, нека они живе својим животом, праве своје трговине и послове. Ми смо далеко од тога.

• Шта појединац да учини, сада?

– Ништа, сам је. Мора постојати критична маса.

• Да ли се препознајемо у потреби да заједно деламо?

– Како да се препознаш, у чему? Колико често виђаш пријатеље?

• Редовно.

– Имаш ли породицу?

• Не.

– Е, кад jе будеш имао, што ти желим, нећеш имати времена за живот, који се своди на ону идиотску песму Екрема Јеврића „кућа-пос’о-пос’о-кућа“. Немаш када да размишљаш и упоређујеш. Нема више људи који устају за идеје. Поготово не за моју или твоју.

• Смрт идеологије у корист интереса оличена је у странкама?

– Нема више левице н деснице. Све је интерес, странке се понашају тржишно, колико ко плати. Сви су социјално оријентисани, јер купују гласове – опет тржиште.

• Нису ли статути странака њихове светоназорне одреднице?

– Шта ће неписменима статут? Да га имају; као некада књиге на метар (смех). У странку се иде да би се човек запослио, јер другог начина нема. Људи кукају на свој положај, а ништа не мењају. Прво мењати себе, али ми немамо времена ни за то. Овде влада мртвило душе, Мртво море, као код Домановића.

Љубав

Претходни гост „Интервјуа недеље“ музичар Драгољуб Црнчевић Црнке питао је „на невиђено“ Нинуса Несторовића да ли је љубав, можда, једина ствар вредна живота:

– Има много ствари вредних живота али љубав је најважнија, највреднија. Рекох ти, љубав према породици мени је најважнија и да нема ње, мислим да не бих преживео у времену у ком живимо. Моја основа, ослонац и инспирација.

Игор Михаљевић
(Недељни Дневник, 5.8.2012.)

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , . Забележите сталну везу.