Отворено писмо једног писца

СМРТ САТИРЕ

Или: зашто су нестале хумористичко-сатиричне рубрике
у новинама и часописима и емисије на радију и телевизији?

Отворено писмоДемократија, издајница, убила сатиру! У Србији, наравно, где би иначе. Земљи свих чуда. Где вољом моћника домове културе претварају у складишта, музеје у кафане, биоскопе у коцкарнице. Где министри презиру уметнике и културне посленике, или бију и псују новинаре. Док држава губи територије, углед, поштовање, новац, становнике… Људи умиру од глади. Све је више самоубистава. Реке незапослених претвориле се у океан безнађа.

Све то траје ли траје. И сви се праве блесави. Као да се ништа не догађа. У таквој ситуацији посла за сатиричаре има на претек.

Стварно, да ли неко у држави обневиделих примећује да нема хумора и сатире?! Аматерске покушаје на малим екранима, где препричавају уличне вицеве, не рачунам. Мислим на књижевну сатиру. Квалитетну, снажну, с мудима.

Неке колеге, повезане пупчаном врпцом са политиком и политичарима, самозвани и добростојећи „цареви сатире“ сеире по престоној чаршији, хвалећи себе, како смо ми, Срби, у сатири прави цунами. Ваљда мисле на поплаву афоризама и афористичара. То баш и није за похвалу. Да имамо агилнију и квалитетнију књижевну критику, уреднике са строжијим критеријумом, сигурно би било другачије.

Постоји у овој несрећној земљи, где је све више гладних и обесправљених, незапослених и огорчених људи, довољно храбрих сатиричара, даровитих и независних. Невоља је што нема простора за публиковање њихових дела. Чини се да то одговара свим бившим и садашњим властодршцима. Као и њиховим финансијерима и послушницима у медијима.

У време самоуправног социјализма, веровали или не, хумористичке подлистке и странице имао је сваки дневни лист и часопис који је држао до себе. Такве рубрике постојале су чак и у фабричким листовима. Емитоване су бројне хумористичко-сатиричне радио емисија (ТВ се баш није претргла), излазио завидан број сатиричних листова (неки су и забрањивани). Било је посла (и хонорара) за све писце и карикатуриста.

Морам признати да смо стално били под паском. Будним оком партијских цензора. Комунисти су, за разлику од данашњих партијских душебрижника, читали све шта смо писали. Довијали смо се на разне начине да им доскочимо. Тако су настајали антологијски афоризми, епиграми, приче и песме. Било је то време када су читаоци често почињали да читају новине од наших текстова. На улици, у канцеларијама, у кафанама, па и у салама за састанке препричаване су наше умотворине.

Онда је бродом лудака допловила црна ера. Бивши црвени, који су нас у црно завили, нису били благонаклони према сатиричарима. Ипак су нас, мада нерадо, пуштали да стварамо. Јесу нас надзирали, прислушкивали и понекад млатили. У злој ери директно се није смео спомињати диктатор и једна покрајина у нестајању. Две свете краве. Остало је било дозвољено до одређених граница. Преко границе… зна се, ишао си у затвор, остајао без радног места. Све сам то осетио на својој кожи. Колеге и ја смо у инат властодршцима „пуцали“ из својих пера свом жестином. Постојале су рубрике, новине и емисије где смо, упркос притисцима, објављивали текстове и били плаћени за то.

После побуне народа и доласка наводне демократије, све је отишло до ђавола! Очекиване позитивне промене уништили су апартичики. Новомпоновани уредничићи и директори (на републичком, покрајинском и локалном нивоу). Брже-боље су у дневним новинама и часописима укинули хумористичко-сатиричне рубрике. Са радија и телевизије скинули емисије сатиричног садржаја. Нова власт, колико ја знам, тако нешто није тражила, бар не јавно. Међутим, полтрони (слуге сваког режима) су пожурили да се докажу. Да од нас, мрских писаца без длаке на језику, заштите партијске шефове. Да им ми, сатрапи сатиричарски, не би загорчавали живот. За релативно кратко време, као по команди, пакосне бирократе у новинарству и књижевности протерали су или скрајнули хумор и сатиру. Зарад њих се култура у целини деценијама неће опоравити.

Кад политичарима споменете Устав, одмах се крсте и заклињу. Падају ничице на земљу. Мумљају неке само њима знане молитве. У стварности их боли ђон што су, поред осталих, и сатиричарима, како кажу правници, неосновано ускратили право на рад и онемогућили остваривање зараде. Није ли то право једно од најважнијих права која су записану у Уставу Србије?

Данас тек понеки лист има рубрику за хумор и сатиру. И ту нису чиста посла. Неретко су уредници чланови партије, неког клана илити круга, који објављују „наше“ ауторе. Награде веома често додељују једном те истом друштву. Неуништив је одомаћен принцип: ја теби, ти мени, они нама. Постоје, дакле, буразерски односи и у сатири! Веома често због директног или индиректног мешања политичких партија.

Посебна прича су ауторски хонорари. То је хорор прича. Радио, ТВ, новине и часописи готово да ником ништа не плаћају. Част часним изузецима. Оно мало издавача, који се усуде да издају књигу сатире, или стварно нема новца за хонораре или намерно не исплаћује ауторе пре трећег рочишта. Још горе је што поједини „издавачи“, поданици либералног капитализма, траже од писаца рукопис и новац да би га објавили! Све је роба, па и књига. Дакле, свако ко може да прода краву може издати књигу. Једна крава, један писац. Уништићемо, бре, сточни фонд!

Хумор и сатира у Србији, чији грађани имају веома изражен смисао и осећај за хумор, данас постоје захваљујући упорности писаца и тековини трулог Запада, односно интернету. На њему се рађају гласила, сајтови, рубрике… Храбри ентузијасти искрено негују хумор и сатиру. Није им важно ко сте, одакле, којој странци или кругу припадате. На њих, на срећу, власт нема утицаја. Надам се да новим политичким газдама неће пасти на памет да забране или „уређују“ и интернет.

Појединцима власт брзо удари у главу (паре дођу касније). И стално се понављају. Људи блиски тек васпостављеној власти, која још није уподобљена (многима је потребан водич до кабинета), већ прете: ваше време је прошло (мисле на сатиричаре)! Као, опасни смо за Србију! Ваљда ону небеску. Нису оригинални. Стотинама пута су нас проглашавали за непријатеље комунизма, социјализма, радног народа, социјалистичког савеза, непријатеље државе, непријатеље њихових вођа… Били смо страни шпијуни и плаћеници. Сада нас, ето, исти ти проглашавају за непријатеље Србије, младе и полетне државе у којој су сви политичари свеци. У којој цвета хиљаду цветова. Како им, за име бога, не досади?!

Шта рећи на обнову производње непријатеља, једину производњу за коју знају властодршци на овим просторима? Хоће ли нас опет тући и хапсити, или ће бити по оној народној: пас лаје, ветар носи?

У давна неслободна и мрачна времена, само у Новом Саду, где живим и стварам, пре једног века било је десетак хумористичко-сатиричних листова. Данас у целој Војводини не постоји ниједан.

Упркос безбројним покушајима владајућих (некад и сад) да нас застраше, Србија је била и остала расадник одличних комедиографа, хумориста, сатиричара и карикатуриста. За њих има посла више него икад. Ко другачије каже, клевеће и лаже.

Зато, у име слободоумних и независних колега, јавно питам: да ли су политичари, позициони и опозициони, против хумор и сатире? Или против сатиричара? Очекују ли да им пишемо оде? Да емигрирамо у неке далеке земље?

Надам се да одговор, пошто је то већ виђено, овог пута неће стићи преко полиције. Или хоће? Можда и није лоше отићи у затвор, тамо бар има хлеба и воде.

Мића М. Тумарић,
књижевник

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , , , . Забележите сталну везу.