Афоризми: Смехотресни упијачи и дриблинзи

Љубомир ЋорилићСрпски афоризам и афористичари заузимају високо место у европском хумору и сатири. Није ли то један од разлога због којег би афоризам требало да има бољи статус у српској књижевности?

Афоризам има скоро све одлике песме: јасно дефинисану форму, тематско-мотивску основу, лирске слике, звук и мелодију, унутарњу драматичност и динамику, језичко-стилску фигуративност, изразито наглашену идеју.

Као и у поезији, главна „муниција“ афоризма и афористичара је реч и њени значењски обрти у реченици, односно „откаченост“ значења по којима се афоризам разликује од других песничких форми. „Муниција“ афоризма и афористичара јесте „убојита“, али није убиствена. Напротив! Она је животодајна.

После мањег, или већег, изненађења, понекад и шока који доживи, захваљујући животодајној снази коју афоризам има, читалац (слушалац!) се брзо освешћује. Обично се благо насмеши или прасне у смех. Понекад, смех пређе у грохотно смејање које добија јетку боју ироније и сарказма. То значи да је погођена циљана мета, разобличен негативни смисао предмета приказивања и добачена порука која отрежњује.

Афористичари минуциозно скенирају свет у којем живе. Не само дефектне људске нарави и глупости, него и аморална („подземна“) збивања у друштву. Они су једини „позорници“ са чијим се надзором слажу сви људи, па чак и они који су у афоризмима приказани. Можда зато што афористичари не траже одсецање главе, него само опажају, духовито критикују, оштроумно указују на девијантне нарави, навике, појаве, догађаје, личности и, ненаметљиво, уз смешак, траже поправку карактера појединца и друштва.

Афоризам карактерише једноставност, јасноћа и сажетост исказа какву нема ниједна друга књижевно-уметничка врста. После немерљиво вредног искуства српског афоризма, није више довољно рећи да је афоризам „мудра изрека, сентенца, ефектно изговорена или написана мисао, убојита реченица која погађа средиште проблема“, или „дриблинг духа на малом простору“.

Требало би додати још много чега, па и то да је афоризам „дијагноза нарави личности и друштва, најкуражнији показивач норми, добро изредиговани роман“. Уз помоћ афоризма много се ефикасније лече друштвене бољке: мито, корупција, лоповлук, пљачка, мане политичког система државе и њених органа.

После афоризма народ лакше препознаје носиоце негативних појава и потпуније схвата тежину друштвеног преступа који чине. У његовом смехотресном, иронијском или саркастичном контексту разоткрива се природа „подземних радњи“ и штета коју њихови актери праве. После вишезначне афористичке поруке народу је све јасније. Добија већу кураж да се бори за моралније друштво.

Афоризам може да открива и ведру и мрачну страну живота, да благо укори или сасече појаву у корену, да се мало подсмехне или наруга, а може и да непоткупљиво осуди стање духа појединца и целог друштва. У категорију ових последњих спадају политички и друштвени афоризам, који жигошу политику и политичаре, носиоце политичких и државних функција, корумпиране појединце и државне органе, профитере и све друге који кваре слику моралног друштва.

А ко су афористичари?

Афористичари су „људи бистра духа и насмијане ријечи“. Не би требало да их доживљавамо као цинике који само „ударају пацке“ и „шибају по ушима“, већ као доброћудне и племените ауторе са даром да нам поправљају расположење, указују около на негативне појаве.

Највише њихових афоризама је блиско духовитој игри речима, мало октаченој шали о љубави, сексу, човековој незлобивој ћуди, наивности, крактерној особини. Такви су допадљиви, пре свега, духовити и вишесмислени. Вишесмисленост им даје посебну значењску и уметничку вредност, узноси их у сфере најсмисленијих лирских стихова. Једино што нису етерични као стихови, јер су нарочити приказ актуелне стварности и времена у којем живимо.

Афористичари (читај: хумористи и сатиричари!) су „најбољи људи“. Као фризери и брице. И они „шишају“ и „брију“. Не дају човеку да зараста у своје мајмунско порекло. Шкропе свет најсветијом водицом части, користећи „сатару“, којом сасецају коровне биљке друштва, непоткупљиво ударајући по свим манама човека.

Српски афористичари су најзаслужнији у Европи што су афоризми постали упијачи и смехотресни дриблинзи човекове нарави и друштвене збиље.

Љубомир Ћорилић
(Часопис за књижевност, уметност и културу
„Буктиња“, број 31, Неготин)

Овај унос је објављен под Коментари и означен са . Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Афоризми: Смехотресни упијачи и дриблинзи

  1. nedja каже:

    baljak ,cotric ,minimax…sam vrh

Затворено за коментаре.