Oбразложење жирија за награду „Вуко Безаревић“ за 2012. годину

Дани хумора и сатире - Вуко БезаревићЖири за награду „Вуко Безаревић“, који је радио у саставу: Александар Чотрић (предсједник) и Дејан Миличић и Сабахудин Хаџиалић (чланови), прочитао је 128 прича приспјелих на конкурс манифестације „Дани хумора и сатире“ у Пљевљима и једногласно је одлучио да прву награду додијели причи „Лајем не престајем“, коју је написала Љиљана Браловић из Прањана, код Горњег Милановца.

Прича „Лајем не престајем“, издвојила се од осталих радова послатих на конкурс за награду „Вуко Безаревић“, јер садржи све елементе потребне за успјешну и квалитетну хумористичко-сатиричну приповјетку.

На првом мјесту, по мишљењу жирија, испуњава естетско-књижевни критеријум, пошто је језичко-стилски складна, а радња је логична и умјешно вођена од почетка до краја.

Прича садржи унутрашњу драматичност и динамику, а карактеришу је интензивно набрајање, градација и недвосмислена поента. Прожета је сатиричним модусом, а хумористички ефекти постижу се дијалошком формом и сликовитим поређењима. Псовке, којима дијалози обилују су, строго у функцији приче и доприносе изворности дискурса.

Лексика је обогаћена мање познатим ријечима и изразима, архаизмима, локализмима и дијалектизмима.

Без обзира на то што је на први поглед гротескна, хиперболична и алегорична, приповјест „Лајем, не престајем“ је у суштини реалистична. Друга ствар је што наша стварност постала апсурдна, нестварна и искошена.

Кроз причу на микро плану, из визуре старије жене Станојке, која сама живи у кући на селу, говори се о општим питањима везаним за отуђење, усамљеност, тежак живот, осиромашење села, одлазак људи у градове, губитнике транзиције, манипулацију људима, уцјењивање немоћних, куповину гласова, давање лажних обећања…

И име главне јунакиње Станојке је симболично и говори о томе да је све стало.

Куповање људских душа, о чему је писао Гогољ, претворило се у наше вријеме у куповање потписа за кандидатуре и такозваних сигурних гласова на изборима.

Као да никога не брине што на селу има све мање живих људи, у конкретном селу из приче, преостало их је свега двадесетак, пошто је постало једино важно прикупити тридесет овјерених потписа за изборну кандидатуру.

У средини у којој је политика је постала једина привредна грана, обичне људе политички актери уцјењују лијечењем, пензијом, асфалтирањем пута, комшијском солидарношћу, па чак и синовљевском пажњом и вјерским душебрижништвом…

Мали човјек је постао жртва транзиционог времена у доба наводне демократије. Самовлашће једне странке замијенила је вишепартијска диктатура, због чега је људима још теже да се у таквом галиматијасу снађу и оријентишу.

Ова прича је написана у традицији Домановићевих сатира и приповједака Милована Глишића које говоре о руралној Србији 19. вијека.

Радња награђене приповјетке догађа се на српском селу данас, али фабула надилази те оквире и могла би да буде смјештена у било које село, варошицу или град на цијелом Балкану.

А вријеме је такво да „живи завиде мртвима“, због чега осамдесет деветогодишња Станојка пожели да умре, да оде са овог свијета.

Али ни то не може да оствари, јер јој се у сну јавља Господ, главом и брадом, тражећи од ње, после Бубице, медицинске сестре; комшије Јордана; сина Миленка; Мароша, ветеринара; сестрића Храномира; предсједника општине и попа Крсте, да се и њему потпише.

А можда је и Господ у међувремену постао политичан и заинтересован за изборе, јер је још 1890. године Војислав Илић испјевао пјесму „Србин у рају“, у којој на Божју понуду да му испуни један захтјев, Србин одговара:

… „О Господе јаки!
Ја бих жељно иск’о новина ма каки’,
У којима пише шта сад доле раде,
Какве нове сплетке пред изборе граде?“

У Пљевљима, 5. јуна 2012.

Александар Чотрић
Дејан Миличић
Сабахудин Хаџиалић

Овај унос је објављен под Конкурси и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.