Прича за дан после 8. марта

ОСМИ МАРТ, ДАН ПРОБЛЕМА

Да се ја нешто питам, али нажалост се не питам, ја бих одмах укинуо осми март. Укинуо бих га мајке ми. Цела плата ти оде само на тај зелениш.

Ето на пример прошле године, купио сам шеснаест саксија „Лепог Ђолета“ или како се та цвећка зове и 101 ружу. Ајд за саксије, мање више, али сто једна ружа, стварно није у реду. Објашњавао сам девојци да не живи у Дизнијевом филму, али не вреди. Хоће руже и ништа више. Нудио сам јој једну, али она неће. Ил’ сто једну или ниједну. Када ми је дала избора, ја наравно изаберем ово друго. Али, хоћеш врага! Запрети да ће ме оставити и шта ћу, морао сам да јој набавим сто једну ружу.

Обишао сам Београд и уздуж и попреко како бих мојој Трновој Ружици набавио то трње. Ишао сам од хотела до хотела, од жардињере до жардињере, све паркове сам ојадио како бих мојој драгој начупао 101-у ружу. И успео сам у томе. Јесте да су ме јурили комуналци, напаљене клинке и остали вегетаријанци, али сам некако успео да им побегнем.

Следећи проблем је био како и где упаковати толике руже. Тукао сам се са клошарима испред контејнера око картонских кутија. Док сам се ја тукао са њима, њихов коњ ми је обрстио лишће. Некако сам успео да узмем најлонску кесу и увијем руже. Не вреди, то сам већ причао, али поново морам споменути, да је наш народ стока. Наравно да ми није обрстио цвеће, али аутобус јесте. Наиме, док сам улазио у аутобус, гурајући се са народом и притом покушавајући зубима да оверим карту, задња врата су ми „појела“ латице, тако да ми је остало само трње.

Тако сам и отишао код моје Ружице. Не треба да вам причам колико је била бесна и да је осула дрвље и камење на мене, и да је онo што је остало од ружа побацала по поду ходника, тако да јој је ћале преко трња стизао до својих фудбалских звезда, односно телевизора. Човек је данима проклињао и жене и осми март, али наравно и мене, ни кривог, ни дужног. Ето због чега треба укинути овај празник. Пре неку годину девојка ме је оставила због малог букета. Да се не лажемо, ипак је величина битна.

Што се овогодишњег осмог марта тиче, прошао сам сасвим солидно. Нисам излазио из куће, закључао сам врата, спустио ролетне и чекао да тај дан прође. А, она ако ипак наиђе даћу јој венац, он никад не вене.

Игор Браца Дамњановић ДИБ

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.