Приче из прве руке #38 [Игор Дамњановић]

ЗАКОН ЈЕ ЗАКОН

Излазим ти ја синоћ из куће кад испред мене се створи полицајац. Реко’, шта се то догађа? Каже, не догађа се ништа, кренуо мало у патролу. Па где баш на моја врата да набаса? Ништа, ја га поздравим и кренем ка улици. – Стани! – викну полицајац. Ја стадох као укопан.
– Па где си ти кренуо?
– Па мало да изађем.
– Где бре да изађеш, је л’ на улицу? – упита он.
– Па да. Мало до кафане.
– До кафане, кажеш?
– Па да, мислим, ту близу код Јоксе.
– Е, па неће моћи.
– Штоо? – изненадих се ја.
– Је л’ видиш ти какво је време напољу?
– Ма видим. Али не брини се ти за мене друже. Искусио сам ја и гору кишу од ове. Не плашим се ја тога.
– Ма не кажем ја због кише, већ због тога што немаш одговарајућу обућу.
– Какву обућу?
– Па немаш чизме, а за ову кишу су потребне чизме. Казна 2000.
– Шта, бре?
– Ти не чујеш добро сваки дан?
– Па средом и петком, слабије, можда због поста.
– Још 2000.
– Па зашто сад човече?
– По закону 3908б, члан 12 каже да глув човек не сме да изађе на улицу без слушног апарата. Ето зато 2000.
– Куку мени, шта ме снађе.
Полицајац поново нешто пише.
– Шта је сад?
– 3000 за кукање.
– Какво, бре, кукање, па ко кука?
– Ти си кукао, а по закону 5903, члан 3 каже да је кукање дозвољено само на гробљу, на сахранама, али то мора да се најави четири дана пре смрти покојника. Идемо даље.
– А, па идемо онда, лаку ноћ.
– Чек, чек, где си кренуо?
– Па немам чекове, имам само кредитну картицу.
– Па ти се изиграваш са органом реда. Ми не примамо чекове, само кеш. Још 500 динара. Као што рекох, ти немаш одговарајућу опрему како би изашао на улицу. Где ти је кишобран?
– Ево ту је у кући. Сада ћу да га донесем.
– Не, не сада је касно. Још 1000 динара.
– Па како касно, тек је 7 сати?!
– Још 1000 динара.
– Па јеси ли ти блесав?!
– Е, ово је за 5000. Лажно представљање се кажњава чак и затвором од 30 дана, али пошто сам ја добар човек казнићу те само новчано.
– Па ко се лажно представља, ја се нисам ни представио?
– Ти си ме питао јесам ли нормалан, а… (ја га прекидох)
– Нисам то питао, питао сам јеси ли ти блесав?
– 1500 динара казна.
– Што сад?
– Због тога што ме прекидаш усред реченице и зато што изврћеш моје речи. Ваљда ја знам шта си ти рекао. И не можеш ти мене да питаш да ли сам нормалан…
– Ал… (ухватих се за уста)
– Таква питања може да ми поставља само мој психијатар, је л’ ти јасно?
– Јесте.
– Добро онда да наставимо. Значи ти си кренуо у кафану да пијеш?
– Па да, мислим не.
– Да или не?
– Не, не.
– Не?
– Па да.
– Шта да?
– Па не. То да.
– Па је л’ ти пијеш или не?
– Па не.
– Па штa ћеш онда у кафану? У кафану не иду људи који не пију. Још 500 динара.
– Па што 500 динара кад не пијем?
– Па зато што не пијеш. Шта мислиш како се осећају они пијани људи када тебе виде у кафани, а не пијеш?
– Па сигурно се осећају на алкохол.
– Добро, овако. Где је теби сијалица испред куће?
– Каква сад сијалица?
– Немој да се правиш мутав.
– Па ја нисам мутав.
– Па ниси мутав, ко ти је рекао да си мутав. Рекао сам немој да се правиш луд.
– Не, не, ти…
– Шта ја?
– Ништа, ништа.
– Е тако. И немој да ме прекидаш, не знам где сам стао. Где сам оно стао?
– Да сам мутав.
– Ко мутав?
– Па ја.
– Ти мутав?
– Па да. Тако си ми ти рекао.
– Ти мутав. Не, не ниси ти никако мутав. Ти си намазан свим бојама и још на крају прелакиран. Као да су ти родитељи радили у „Зорки“… А, да! Где ти је сијалица испред улаза?
– Цркла.
– Па шта кажеш, цркла?
– Јесте, цркла.
– Па јеси ли ти то пријавио полицији?
– Шта да пријавим?
– Па то да је цркла. По закону 1843, члан 14 каже да се смрт мора пријавити у року од 12 сати. Је л’ имаш доказ да си ти то пријавио или да пишем казну од 5000?
– Немој ко бога те молим, немој још једну казну.
– Па је л’ имаш ти доказ или немаш?
– Па имам.
– Па где ти је?
Одвртох сијалицу и дадох је полицајцу.
– Ево мртви доказ.
– Добро извукао си се, али морам да ти пишем казну што немаш упаљено светло испред улаза. Значи 3000.
– Па човече, па јесам ли ти показао доказ?
– Јеси, али сијалицу си морао одмах заменити новом.
– Па малопре је прегорела.
– Не, не знам ја. Закон је закон, а закон се мора поштовати.
– Је л’ сад то то?
– Полако, па где журиш? Ја тебе нисам индетифккиов…индетофки, овај ја тебе нисам лагитимис’о, ма дај личну карту!
– Ево лична карта.
Дадох му личну карту.
– Ма нисам ти тражио личну карту. То данас има свако. Дај возачку дозволу.
– Па немам ја то.
– А, значи немаш возачку?
– Па немам.
– Е па друже то ти је казна од чак 7000 динара.
– Па што 7000?
– А, у праву си није 7000, него 8. За мало да погрешим.
– Али ја не возим ништа.
– Па што не возиш?
– Па немам возачку.
– А, па онда казна.
– Па сада си ми написао казну.
– А, јесте, у праву си.
– Па колико имаш ти година?
– 44.
– А, немаш возачку?
– Па немам.
– Онда још 2000.
– Па то си ме већ казнио човече!
– А, не. То је по закону 3851, члан 2 који каже да када човек пређе 40 година живота мора да се казни са 2000 динара јер нема возачку дозволу.
– Па шта ће ми дозвола, када немам шта да возим.
– Немаш шта да возиш?
– Па немам. Шта да возим, кочије?
– Кочије? Е, па неће моћи. Вожња кочија се наплаћује 4000 динара.
– Ма то сам реко онако иронично.
– Због увођења ироније у речник плаћа се казна од симболичних 1000 динара.
– И је л’ смо готови?
– Јесмо. Само да ти дам рачун. Да не би рекao да држава није ништа урадила за тебе, ове казне можеш платити у три месечне рате. Уколико платиш сада све одједном добијаш и попуст од чак 3%. Потпиши овде.
Окретох се према вратима, каква црна кафана, да сам знао, не бих ни излазио из куће.
– Друже, немој да се љутиш на мене. Ово је за твоје добро. Да ја нисам наишао могао си да угрозиш свој живот, а и живот других. Идем сада, дужност зове. И не заборави да ставиш сијалицу!
Па шта ћу, морам платити. Закон је закон, а закон се мора поштовати.

Игор Браца Дамњановић ДИБ

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.