Приче из прве руке #35 [Радмило Ђурђевић]

КАКО НЕ ПОСТАТИ ФИЛОСОФ

Од нас људи у позним годинама очекује се да будемо мудри. Искрено, ја се баш и не осећам некако мудрим. А трудим се, није да није. Ма, упињем се свим силама да будем седокоси мудрац. Добро, успео сам оно прво, мислим, баш сам лепо оседео. Оно друго, не иде никако. Напротив, све чешће наилазим на неке угурсузе који ме лажно оптужују за дављење. Кад ми звекну оно чувено: – Не дави, матори! – мени се моментално смучи моја професија којом сам се цели живот бавио. – Еее мој Ђуро, шта те снађе! А могао си лепо да будеш философ, па да видимо тог мајчиног сина који би смео да ти каже да давиш.

Тада ми се врате сви моји филмови око избора занимања. Кажем филмови, јер било је ту сијасет занимљивих ситуација. И дуго је трајало. Рано је почело.

За тај рани почетак крив је мој отац. Њега је баш много занимало зашта је његов јединац талентован. Прво сам био кафеџија. Није буквално, али као шестогодишњак радио сам у бифеу код тетка Цаје. Није био то неки високо захтеван посао. Мењао сам плоче на оном старом предратном грамофону са трубом. Добро, требало је да се грамофон навије и да се убаци жетон. Био сам такорећи Ди-џеј. Први, правцијати Ди-џеј у Србији. Стварно ми није јасно како то да се ниједан историчар музике није заинтересевао за мој случај. Нема смисла, зар не? Пионирски подухват у раним педесетим двадесетог века. Али, пошто нисам показао неки завидан ентузијазам, тетка Цаја ме никад више није ангажовала за Ди-џеја. Мој отац је стручно утврдио да ми фали неопходно професионално надахнуће за тај позив. Зато сам следеће године радио као књиговезац, па содаџија, затим тишлер и на осталим високо софистицираним занимањима, све док отац није закључио да сам потпуно неталентован и дао ме на школе.

Мој други велики филм око избора занимања догодио се средином шездестих. Завршио ја задате школе али још увек нисам имао појма чиме би се стварно могао бавити у животу. Разуме се, то је врло важна животна одлука, те сам се ја крајње озбиљно и педантно посветио томе. Правио сам разне спискове, па разлоге за и против, скупљао информације и добро се намучио, верујте. Било је свакојаких занимања на тим списковима. Примерице, чујем ја да неки Жика Говнара из Старе чаршије направио нову кућу. Није баш неко репрезентативно занимање – чишћење гована, није му баш ни неки импресиван надимак, ал’ кућа је кућа. Ставим га у списак.
Пораним једног јутра у оближњу пекару. Хлеб отеко’, пуши се, мирише. Леп, топли, мирисан амбијент. Пекари, румени и бели, лепши ми од доктора. Додам пекаре у списак. Онда налетим на Јоцу водоинсталатера. Кренем да се распитујем о тој професији. Лепо мени Јоца исприча натенане. Као, тежак је то посао, али има и много лепих страна, примерице, ноћни рад.

– Аман Јоцо, како, бре, ноћни рад може да буде леп посао.

Тада мени Јоца изложи трактат о бенефитима ноћног рада и то поткрепи тврдоглавим чињеницама.

– Је л’ знаш Ђуро ону Живадинку, пекареву жену?
– Знам – кажем ја и не видим никакву везу између Живадинке и рорцангли.
– Зове мене, ономад, Живадинка око десет навече.
– Извин’те, госн’н Јоцо, ал’ ствар је хитна. Овај мој отиш’о да меси ’леба, а код мене влажи.
– Молим лепо, вама на услузи.
– ’Де ћеш Јоцо, црни робе? – виче моја жена
– Хитна интервенција, жено. Морају неке рупе одмах да се затворе. Знаш, како је – не трепну Јоца, не слага ни једну.

Запали Јоца код Живадинке, понео и рорцангле и француски кључ, све комплет.

– Добро вече, Живадинка, је л’ баш влажи?
– Влажи Јоцо, влажи много.

Заврне Јоца рукаве, да провери случај, и богами стручно утврди да је влага велика. Поплава, море. Наравно, брже-боље прионе на посао, запуши он све отворене рупе и реши кризну ситуацију. Онако, стручно и професионално.

Пажљиво сам саслушао Јоцино образложење и донео одлуку да пекаре избришем са списка. Додао сам водоинсталетерски занат.

Нема сумње, била је то мудра одлука. – Свака част, Ђуро, ти си мудар младић – закључим стручно. Разуме се, тако мудром, пало ми је на памет да упишем философију. Руку на срце, није то баш неко профитабилно занимање, али забога, са једном мудром реченицом можете ући у историју. Није то мала ствар. Историјска личност, хм.

Замислим се ја дубоко, философски, и лепо видим један филм. Као ја, завршио философски факултет. Па додам, приде, један курс из класичне историје, други из опште књижевности и трећи из примењене журналистике. Онда пустим косу и заборавим прање на неколико месеци. Браду, такође, јес’ мало ретка, ал’ брада је брада. Философски, сасвим. И тако, наоружан дипломама и имиџом правог философа кренем да тражим посао. Станем испред комисије. Важни људи, нема шта. Озбиљне, мртвачке фаце, врте главама:

– Тц, тц, тц, тц! Све је ово лепо гос’н Ђуро, ал’ ви немате искуства. Дозволићете, где има философа без искуства. Искуство је мудрост. – Склопише очи, склопише папире.
– Аман, људи, како да стекнем искуство кад нико неће да ме запосли – завапим ја очајнички.
– Жао нам је. Тачка.

Тачка прва, друга, трећа све док ја не схватим да морам да потражим негде то искуство. Ма, не може то тако. Мора да га има негде. Наћи ћу га ја. Само упорно. Повежем се некако са неким локалним философима и после неколико тура пића људи ми отворише душу. Знаш дечко, искуство се стиче у кафанама. Него, батали ти ове провинцијске кафане. Слаба је ту вајда. Какве кафане, такви философи. Офуцани, брате. Него, да идеш ти у наш велеград, тамо су чувене философске кафане и философи, такође. Ми то од срца, онако.

Добијем неке препоруке и запалим у метрополу. Нађем Жику. Богами, чувени философ. Академик. Прими ме човек, онако лепо.

Домаћински. Мало се одужило. Једна кафана, па друга кафана, један месец, два, три и оде моја вишегодишња уштеђевина. Нека, мислим, исплатиће се. Месец шести. Већ два месеца пијемо и једемо на рецку. Чекамо аконтацију издавача за ненаписано Жикино философско дело. Ја и даље трагам за искуством. Нигде га нема. Чекам посао по Жикиној препоруци. Бележим Жикине мудре мисли. Срета келнер је успешнији од мене. Он се огребе за пар с ногу. Ја ништа. Чекам. Чекам и чекаћу…. Докле, бре, Жико? Како, докле? Па док не дођеш у моје године, мали. Још си неискусан. Аууух!

Завршим ја са тим философским филмом. The end!

Онда сам прецртао место философа у свом списку и два пута подвукао професију водоинсталатера.

Радмило Ђурђевић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.