Приче из прве руке #34 [Александар Чотрић]

КРИВИНА

Доста сам ја трпео њега. И превише. Прешао је све границе. Сада му нећу опростити.

Годинама он мени наноси душевну патњу и бол. Ћутао сам и гутао у себи. Све време сам мислио да ће да престане. Сматрао сам, увидеће човек шта ми ради, али не… Он је терао по своме. И из године у годину бивао је све гори према мени и све неподношљивији.

Да се ради о неком другом, па човек некако и да издржи… Али кад вам то ради друг из детињства и први комшија, онда је то да полудите. На крају сам ја то и урадио. Мислим, полудео сам. Зато и причам мало неповезано, мисли ми беже, наступи ми нека блокада, па побесним и изгубим се када помислим на њега. Он је то мени све намерно радио. Могао је за све ово време, за четрдесет година колико се знамо, да оде негде, да се одсели, да промени зграду, улицу, град, или државу. Међутим, није то хтео, само да би мене уништавао, да би ми тровао живот, да би ме нервирао. Е, то му нећу опростити! Платиће ми за сваки секунд мука које ми је нанео. Мислим да он све то није радио због себе, оца и мајке, браће и сестара, жене и деце, већ због мене. Само сам му ја био битан.

Најгоре у свему је што се он после свега прави фин. Сваког дана када га сретнем у ходнику, или испред зграде он ми се лепо јави, пита ме како сам, шта радим, да ли ми нешто треба?…

Од тога начисто пошизим. Па, зар ти да ми нудиш помоћ? Ти који си ме упропастио? Какав лицемер?! Због њега сам се посвађао с родитељима, због њега су ме оставиле све девојке, због њега се нисам оженио, због њега сам остао без посла и сада живим као бедник.

Долази мој тренутак, само полако. Платиће он мени што је у основној школи био одличан ђак са свим петицима, а што сам ја био једва добар. Платиће ми што су најлепше девојке биле у његовом друштву и с њим се забављале, а што са мном нису хтеле ни оне из “друге лиге”. Платиће ми што је завршио факултет у року, а ја сам га напустио после друге године. Платиће ми што је добио посао у страној фирми и ради за директорску плату од три хиљаде евра, а ја сам изгубио и најпростији посао плаћен свега 300 евра. Платиће ми што се оженио богатом наследницом, а ја се развео од оне моје несрећнице после три године…

До сада је ишао само право, али чекам га ја на кривини!

Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.