Приче из прве руке #33 [Игор Дамњановић]

НИЈЕ ЛАКО БИТИ ЛУД

Ау, какав сам ја баксуз! Ја сам баксуз над баксузима! Штa год испланирам или урадим оно се заврши све контра, све је против мене! Па где то има? Што би рекла Десанка, „у једној земљи сељака на брдовитом Балкану“. Али да не цитирам ту песму, ипак је она много тужна, мада ни моја није много лепша. Ево, решио сам сад неки дан да се правим да сам изгубио памет, односно памћење, јер ја и никад нисам био паметан чим сам успео да се упетљам у све ово.

Кажем, нисам био паметан јер сам завршио факултет са којим не могу да се запослим ни као чистач улица. Нисам био паметан јер сам се удао за најбезобзирније створење на овој земаљској кугли. Да, да, добро сте прочитали. Ја сам се удао! Отишао сам код таште на мучење!

Али, мојим глупим животним потезима нема краја. Наиме, запослио сам се код газде који радницима не даје плате, већ батине. Да, да код мене баксуза има и тога. Сваког месеца уместо да ми пошаље плату, он ми пошаље два мајмуна илити гориле и они одраде свој посао. Ма, какви мајмуни они скоро бију као моја ташта! Али, не могу да грешим душу, нису момци криви, они само зарађују своје парче хлеба. Понекад морам и да им платим да ме не бију! Тако је било пре три месеца када је једна горила сломила руку зарађујући за хлеб, па није могла мене да одради, ја сам морао да му платим боловање. Обећао ми је да ће ми вратити, чим се опорави. Стварно сам баксуз! Зар ја нисам могао да нађем посао на неком другом месту, толике фабрике раде у овој земљи на брдовитом Балкану, а ја нашао да радим на црно. Боље рећи радим као црнац!

Него, да се вратим ја плану који сам спровео сад неки дан. Као што рекох, решио сам да се правим луд. Кад толике будале успевају зашто не бих могао и ја?! Прво што сам урадио јесте да сам устао пола сата раније како бих раније стигао на посао. Данас само будале долазе раније на посао! Значи, устао сам пола сата раније, жена, клинци и ташта су спавали све у шес’, што би рекао наш народ, и ако је на часовнику откуцавало пола седам. Друга ствар коју сам урадио била је та да сам жени и ташти скувао кафу, али да би мој план успео уместо шећера сипао сам со. Штета што нисам био ту да видим таштин израз лица. Изашао сам на улицу у дебелом капуту и зимским чизмама и ако је напољу било двадесет пет степени. Је л’ вам изгледа мало шашаво, а? Реците слободно! Изгледа баш лудо, зар не?! Па да! То и јесте мој план.

Ево, открићу вам шта смерам. Желим да ме околина, а нарочито ташта прогласе за лудака. Сви ми знамо да лудаци данас ништа не раде. Седе, читају новине, кафу им доноси секретарица… Али већ на првом кораку, тачније на семафору, ето ти га баксуз. Пошто сам глумио лудило кренуо сам да прелазим пешачки прелаз на црвено, што је и нормално ако желим да будем ненормалан. У том тренутку налетела су кола и ударила ме, али пошто сам ја баксуз од човека пао сам право на пандура илити милицајца. И ту сам ја покушавао да се придржавам свог плана, али није вредело. Полицајац ми је написао казну за прелазак пешачког на црвено светло, казну за угрожавање свог и туђег живота, казну за преживљен бол и страх и на крају морао сам да платим предње светло и хаубу човеку који ме је ударио. Ето, па не зову мене џабе Миле Баксуз! Ништа, шта да радим, покупио сам оне казне и стрпао у џеп и наставио на посао, али сам и даље наставио да се правим да сам изгубио памћење. Не одустајем ја тако лако. Због овог удеса на посао сам стигао пола сата касније. Мој газда највише мрзи када неко закасни на посао! Због тога сам добио батине. И ако сам се правио луд, ништа ми није помогло. Али, држим се ја. Истрајаћу до краја. Бићу будала, па макар полудео од батина! Пошто сам на послу забушавао од горила сам добио неколико пута батине, али и даље сам остао при свом плану. На послу сам морао да останем два сата ван радног времена јер сам газди рекао да има ружну кравату. Заправо је стварно била лепа, љубичаста са жутим цветићима, али сам ја морао да се придржавам свог плана да сам изгубио памћење. Изгледа да газда то још увек није схватио јер ми је рекао да сам данас изгубио посао. Е, па и треба да ме зову Миле Баксуз, јер ја то и јесам. Јесам баксуз, али сам и борац. Нема, кад ја нешто себи зацртам, то се не брише! Ето, тако сам једном на левој руци дечијим маркером написао списак за пијацу па после месец дана нисам могао да га обришем!

Када сам стигао кући, прва на вратима ме је дочекала жена, неког тмурног погледа. Немогуће да још није испрала тај слани осећај из уста?! У руке ми је тутнула кесе са отпадом. Пошто сам ја био страшно уморан, а и гладан па нисам могао да идем до контејнера, ја сам те кесе бацио кроз прозор, али пошто сам ја толики баксуз те кесе су погодиле моју ташту у главу. Одмах је стигла хитна помоћ и ташту су збринули, ни мање ни више него код мене у кревет! Па зар не рекох да ме зову Миле Баксуз?! Сада ћу ја морати да спавам на поду пошто на троседу спава таштин пекинезер. Лекари су рекли да ће ташта морати да лежи најмање два месеца. Али мојим мукама нема краја. Мојој жени се слошило, па се срушила на под. На (не)срећу хитна помоћ је још увек била у кући. И њу су збринули на тросед. Сада ми преостаје да спавам на поду заједно са таштиним пекинезером. А, он и ја не можемо очима да се гледамо, ма не само очима, уопште не можемо да се гледамо. Не зато што смо слепи, већ што се не подносимо. Лекари су ми рекли да жена има тровање и да мора лежати у кревету минимум месец дана и да сваки дан морам да јој кувам чај, никако кафу!

Ето, шта сам направио са мојим планом и изгубљеним памћењем! Зато предлажем свим мужевима и људима који су иоле паметни да се никако не праве луди јер будала није тако лако бити као што се чини!

Игор Браца Дамњановић ДИБ

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.