„Крива огледала“ Пека Лаличића

Пеко Лаличић - Крива огледалаУ издању Удружења писаца „Поета“ из Београда у оквиру библиотеке „Хумор и сатира“, објављена је књига афоризама „Крива огледала“ Пека Лаличића, писца и сатиричара из Мајданпека. Рецензенти књиге су Живојин Денчић, Владица Миленковић и Милен Миливојевић.

Извод из рецензије Живојина Денчића:

Својим афоризмом аутор доказује да је окупиран сатиром у којој би сатиричари дошли до праве емоције, до онога што се заиста дешава. Али Пеко Лаличић види да се Ијуди тога страшно боје – што се више дира у суштину власти и превише улази у проблем, одмах то гледају да избегну. Више им се свиђа да се ништа не дира, да се ни у шта не дира, да се ни у шта не упире прстом, јер се, заправо, страшно плаше одговорности. А Одговорност је однос, и емоција, и чулност, и понос, и лична. Њега интересује и окупира сатира која има одговорност, јер је то и њена једина сврха – да дирне на више начина. Код овакве власти, сатира постаје досадна литерарна творевина, уколико у њој није реч о пропадању – у томе јесте оно сатирично! Тим пре, што је неизвесно да ли ће данашњи политичари да дођу до изражаја, или ће их у томе спречити бесомучна трка за влашћу. Отуда произилази и неизвесност до када ће констатација ,,За све лоше што нам се дешава крива су крива огледала“ бити тачна, а отклоњена сумња у тврдњу аутора „На путу у боље сутра ми смо једина препрека“. Афоризмом Лаличића „Откако је разум почео да лута, све више је изгубљених“ потврђује тачност претходног афоризма. Згушњавање, померање, приказивање помоћу супротности, помоћу нечег најмањег изражавају и афоризми „Има неки ђаво у нама. Стално га тражимо“, а „Нема више оних који су кадри стићи и утећи. Утекли су“, при чему „Здрав разум говори да смо болесно друштво“ али „Чим помислите на здравство, дишите дубоко!“. Ипак, „Крај наше приче је на почетку“. Назначено указује и на могућу одредницу да је афоризам мисаона направа за духовно чегртање.

Рецензија Владице Миленковића:

ИСПРАВЉАЊЕ КРИВИХ ОГЛЕДАЛА

Пеко Лаличић се као и сви писци немирног духа одлучио да друштво у коме обитава почасти још једном, другом по реду, књигом афоризама. Неки ће рећи да је лако писати афоризме кад инспирације у земљи у којој живимо има на претек, али не треба сметнути с ума да се из мале и учмале средине, каква је Мајданпек, слабије и спорије уочавају могућа дешавања и промене у друштву, па се све углавном своди на чаршијске приче рекла-казала. Међутим, Лаличић успева да их избегне и захваљујући својој проницљивости брзо наслути и проникне у друштвене токове упозоравајући да: „Нашим странпутицама теку мед и млеко.“ Зато смо ваљда и кренули њима.

Када су се десиле наизглед велике, а тако мале демократске промене, и таман када смо помислили да можемо мало да одахнемо задесили су нас наметнути европски прописи и све је пало у воду. Како се на том таласу демократије тешко дише и дан-данас, аутор ове књиге даје идеално решење које би оберучке прихватила свака влада, и „издајничка“ и „патриотска“, у виду непристојне понуде која се не одбија: „Треба опорезовати и ваздух – да влада лакше дише!“ А народ се ионако навикао више да уздише него да дише.

Како ствари стоје за све оно што нам се лоше дешава као народу једне државе кривац се тешко може пронаћи, чак је и системом елиминације уз помоћ Диогенове свеће то немогуће, јер таква нам је полиција, судство, распоред звезда и хороскоп. Али се још у наслову ове књиге може наслутити да се управо у њој крије одговор на питање ко је крив: „За све лоше што нам се дешава, крива су крива огледала.“  Када се свако од нас понаособ погледа у огледалу, макар оно и не било криво, схвати да је крив бар за нешто или како то Балашевић у песми рече „Криви смо ми“. И ту лежи кључ свега, али само док не схватимо чињеницу да су многе браве давно замењене, док пред онима које нису чека нас губитничка спознаја: „Ово су наши кључни тренуци – за које смо изгубили кључеве.“

Осврћући се на околину Лаличић примећује чудне појаве које окружују његове најистакнутије суграђане и све виђено помирљиво дефинише овако: „Истине ради, и гориле су наше горе лист!“, дајући за право Дарвиној теорији да је човек постао од мајмуна. Ма колико се то некоме свидело или не ово друштво није остало на мајмунима, па нам тако афоризам: „Наши пастири су овце.“ подсећа да и међу животињама има више узајамног поштовања него међу људима. А да и пастири стварно могу да буду овце долази потврда у афоризму: „Немамо кворум. Много је изгубљених.“, да би на крају све било заокружено колективним лудилом: „Чим се мало саберемо, ударимо једни на друге.“ Стадо као и свако стадо.

Док нас власт свим силама убеђује да нас чека светла будућност, понекима упирући и светло у лице, у књизи се може наћи духовита и јака контра тврдња: „Код нас би га и Тесла уфитиљио!“, под претпоставком да би то била последица Лаличићеве кратке афористичарске пируете: „Неукусно је јести се.“ Утеху зашто већ једном не дође та дуго очекивана светла будућност и да она може бити управо мач са две оштрице налазимо у афоризму: „Све што смо обелоданили, појео је мрак.“ Нимало утешно, рекли би оптимисти. Претерано мрачно, рекли би песимисти.

И тако док нас време гази и(ли), како Штулић рече, „пролазе ратови, падају владе, Питове руке вишу нису младе“, ми узвраћамо ударац радом и само радом: „И кад радимо, ми убијамо време!“ Наравно, преживети морамо у борби са временом јер треба доказати да: „Све док нас овако цеде, наш бунар жеља неће пресушити.“ Само још да у њему сачувамо златну рибицу од гладних и на коњу смо.

После свега записаног у књизи „Крива огледала“ остаје да се узмемо у памет и да оставимо „Шалу на страну – да ђаво опет не дође по своје.“ Али, ипак, препустимо то неком другом, озбиљнијем животу.

У Параћину,
4. октобра 2011. године

Извод из рецензије Милена Миливојевића:

Афоризмом „Живот више не пише романе. Сада сатире!“ већ довољно познати Пеко Лаличић није дефинисао само услове и квалитет нашег савременог живота, него нам је сажето, каква је и цела књига афоризама Крива огледала“, помогао да видимо зашто, уопште, пише афоризме (а овај аутор, иначе, пише и поезију, па и романе) и зашто су они уперени у све мањкавости и животне невоље. Отуд и наслов књиге Крива огледала“ јер је сваки афоризам једна слика живота који је тако извитоперен као да се огледа у кривом огледалу.

Оштро, какав је био и у „Вртоглавицама ума“, својој претходној књизи афоризама, Лаличић и сада подвргава вивисекцији препознатљиве негативности у бројним областима живота, лишавајући реченицу свих сувишности и сводећи је на минимум речи којима казује више него многе распричаности. Данас се живи брзо, па је и то слика актуелног темпа живота и, такође, резултат таквог начина живота.

А чиме се све служи Лаличић да би одапета стрела погодила у центар мете, односно теме? Избор стилско-језичких средстава није мали и у овој се књизи на њима није штедело.

Избор афоризама са задње корице књиге:

Све што смо окачили о клинове,
пало је у фотеље.

Нормално је што наши мозгови нису сировине,
али зашто су сировине наши мозгови?

Све мечке које смо родили,
с нама ће – у Европу.

Тешко је наћи будалу
ако није на положају.

Појефтиниле су књиге.
А и памет!

Наше празне тикве су пуне као шипак.

Код нас би га и Тесла уфитиљио!

Сви смо ми у истом лонцу,
само што понеко кува.

Нашем крају никад краја!

Књига „Крива огледала“ може се набавити на Сајму књига у Београду (23-30. октобра 2011. године), на штанду Удружења писаца „Поета“, а након тога путем електронске адресе: lalicic@open.telekom.rs или на телефон: 030 581 859.

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , . Забележите сталну везу.