Александар Баљак у данском часопису

Den Blå PortНајвећи део 88. броја угледног данског књижевног часописа „Den Blå Port“ (Плава врата), посвећен је савременој књижевности Босне и Херцеговине, Хрватске и Србије.

У овом броју заступљени су књижевни радови Даре Секулић, Горана Самарџића, Владимира Арсенијевића, Јелене Ленголд, Мустафе Арнаутовића, Александра Баљка, Миљенка Јерговића, Виде Огњеновић, Ферида Дураковића и Сибиле Петлевски.

У часопису је објављен већи број афоризама и есеј „Кратка историја српског афоризма“ истакнутог српског сатиричара Александра Баљак:

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКОГ АФОРИЗМА

У српским књигама и часописима афоризам је присутан више од два века. Прво афористичко дело једног српског аутора објављено још далеке 1792. године у Бечу. У питању је Мали буквар за велику децу Михаила Максимовића.

Пре Другог светског рата у Србији је било више од сто хумористичких и сатиричних листова. После рата, комунистичке власти су тај број свеле на најмању меру. Међутим, ово драстично смањење простора за објављивање духовитих критичких текстова писце кратких форми није превише омело у раду. Они су се и на малом простору одлично снашли. За сатиричаре је ера комунистичке диктатуре била и добра и лоша: добра, због тога што је писцима нудила више изазовних тема, а лоша, због постојања оштре цензуре у медијима. Наиме, у то време, владајућа гарнитура је презала од сваке јавне речи, па су дежурни цензори, по задатку, а и на своју руку, „препознавали” јерес и у најбезазленијим критичким освртима.

У последњих педесет година, на српском говорном подручју од свих књижевних жанрова најбурнији развој доживљава афоризам – управо онај књижевни жанр који је, у међувремену, у многим другим земљама готово потпуно нестао. У том периоду, у Србији долази до размаха афористичког стваралаштва. На сцену ступа читав афористички покрет, популарно назван Београдски афористичарски круг. Ширећи се непрестано БАК за кратко време успева да обухвати све српске духовне просторе. И тако афоризам српских аутора, ослоњен на властиту традицију, ослобођен императива дидактике и моралистике, оплемењен хумором и сатиром, почиње свој велики узлет. Овај нови афоризам истовремено засмејава и проблематизује, а на плану садржаја и књижевне технике доноси доста тога новог.

Богата традиција, таленат за језгровито изражавање, изванредни смисао за хумор, филигрантски прецизан рад великог броја аутора и, што је веома важно, изванредни колегијални односи који међу српским сатиричарима владају – а то међу писцима, знамо, није баш уобичајен начин понашања – створили су повољну климу за процват афористике у овом делу света. У Србији нови, млади афористичари одмах бивају прихваћени. Они заједно са већ афирмисаним ауторима објављују своје радове у листовима и часописима и заједно са старијим колегама наступају на књижевним вечерима. У тим сталним међусобним контактима српски писци кратке форме размењују искуства, једни друге храбре, бодре, и тако додатно мотивишу, да сви заједно истрају у неговању књижевне врсте коју, треба то рећи, домаћа критика, из само њој знаних разлога, и дан-данас тврдоглаво игнорише. Млађи аутори су учили од старијих, али богами и старији од млађих. Захваљујућу свежини коју су донели нови, млади афористичари, неки сатиричари-ветерани у позним годинама своје списатељске каријере пишу као препорођени.

Савременом афоризму била је довољна само једна деценија да постане доминантна форма сатиричног изражавања у српској књижевности, а пет пута више времена да колико-толико легализује своје књижевно грађанство, да увери бар неке домаће књижевне критичаре у свој значај и своју вредност. Признања српским афористичарима свакодневно долазе из света, а игнорисање је домаћи специјалитет.

Афористичари су писци великог дара, снажне и неспутане имагинације, луцидних и тачних запажања, сјајних идеја и једноставног, прецизног и ефектног књижевног израза.

О чему пишу ови весели скептици?

Рекло би се да нема озбиљног друштвеног питања нашег времена и простора којим се нису позабавили, као што, вероватно, нема ни мете коју својим сатиричним стрелицама нису погодили.

У њиховим афоризмима се на уметнички, критички и сатирични начин преламају све наше добро познате политичке прилике и неприлике.

Са ванредним осећајем за историју, политику и морал, њихови афоризми су обавили праву вивисекцију друштвеног бића, усмеривши свој скалпел како на табуе, историјске митове, идеолошке фетише, тако и на актере данашње политичке сцене.

Афористичари су бритки и непомирљиви критичари хаотичне стварности и сатанске стране људске природе. Они ништа не препуштају суду историје. Оптужују и суде, одмах, на лицу места, по кратком поступку, како мајсторима кратке форме и доликује.

Писци афоризама су прави ловци на парадоксе. Они поседују велику способност да уоче, обликују и саопште парадокс. Сваком својом речју пркосе ишчекивању и вероватноћи. Првим делом афоризма штошта наговесте, а онда у наставку све то, за тренутак наслућено, распрше и кажу управо супротно од онога што се очекује. Пишући тако да речима буде тесно а мислима широко, афористичари на маестралан начин разоткривају бројне апсурдности и парадоксалности наше трагичне свакодневице. То што кроз игру противречних појмова казују, прихватљиво је без доказивања. Речју, афористичари су писци којима се верује на реч.

У грађењу филозофских и политички провокативних, али истовремено и поетских афоризама, српски афористичари показују високо занатско умеће. Понашају се као да им је славни француски моралиста Жозеф Жубер оставио у аманет проклету амбицију да целу књигу сведу на једну страну, целу страну у једну реченицу, и ту једну реченицу у једну реч.

Афористичари су у доброј мери релативизовали и онај познати став да у књижевности може да буде онолико политике колико у политици има књижевности. Наме, афоризам је показао способност да трпи одређену меру политичког ангажовања коју неки други жанрови нису у стању да поднесу. Афористичар може слободно да се политички ангажује а да се то не одрази штетно на уметничку вредност написаног.

У Србији су у последњих пола века објављени афоризми који квалитетом и количином вишеструко надамшују све друге средине Европе. Многи теоретичари се данас слажу да су српски сатиричари дефинитивно од Пољака преузели примат у афористичком стваралаштву.

Након вишедеценијског рада на учвршћавању афоризма као књижевне врсте, постало је јасно да је српски афоризам велика шанса да се дâ нешто ново савременој књижевности Европе. У том смислу треба гледати и успех антологија српског афоризма које су последњих деценија објављене у САД, Русији, Немачкој, Аустрији, Пољској, Бугарској и Македонији.

Многи критичари и теоретичари прорицали су смрт сатири, па самим тим и афористици, али било је и мудрих, темељних и луцидних тумача који су најављивали процват и превласт афористичке уметности. Ови други говорили су да је то жанр будућности, жанр који највише погодује савременом добу, које тражи поред мисаоности и духовитости – брзину и економичност.

Ако је тачно да је славни пољски афористичар Станислав Јежи Лец, дајући афоризму сатиричну могућност, удахнуо живот древном књижевном и философском роду који је таворио у дидактичкој моралистици, онда је тачно и то да су српски афористичари најзалужнији што овај књижевни род данас дише пуним плућима.

Овај унос је објављен под Дешавања и означен са , , . Забележите сталну везу.