Приче из прве руке #31 [Слободан Јанковић]

КРЕВЕТ

Из овог кревета, кога продајем, покојног Видоја посљедњи пут су изнијели прије десетак година. Однијели га у старачки дом онако непокретног и онесвијешћеног. Шлогирало га напречац. Легао навече, здрав и весео, прије тога попио неколико ракија с кумом Тривуном и договорили се да сутрадан наставе. Јест, јадац!

Тукао ме, ноћу изгонио из куће. У пола зиме, снијег до појаса, натјера ме босу по воду на точак. У чаши сам му морала доносити гутљај воде и кад није био жедан. Заправо, таква је била једна страна мога Видоја. Имао је он и своју другу страну – ону мушку, заштитничку, пркосну. Само, о тој другој страни мога покојног Видоја сада најрадије не бих мислила, јер мора да продам овај кревет, а страх ме некакав прогони, све ми се чини да, када бих га вратила кући, он би проговорио и постидио ме. Ви га видите празног, а он је пун, крцат и драг, и мрзак, и одважан, и јадан. Кревет је овај све што ми је остало од Видоја и од живота. Лажем, имам још једну кокош, али, недјељу дана не носи јаја. Кад продам кревет, заклаћу и кокош.

– Пошто кревет, госпођо?

– Двије стотине. Добар кревет, очуван.

– Чуј, очуван кревет, а госпођа се олињала у њему! А је ли употребљаван, молићу лијепо? – наставља докоњак подругљиво.

Употребљаван, употребљаван, и те како. Били смо млади и једри, срећни и задовољни. Нисмо имали много, а нисмо ни знали да човјеку треба више од оног што смо имали. Купили смо га од газде Гаврана, на вересију. Људи су долазили да га виде, пипну. Ни Гавран није могао да од своје шкртости откине толику пару, па га ни у својој газдинској кући није држао. Покојник, земља да му је лака и опраштам му све будалаштине и несташлуке, вели: ако немамо нову кућу и велико богатство, нека имамо лијеп кревет, овај кревет. И кад би ме ко сада питао када сам била најсрећнија у животу, ја бих рекла: онда када сам била у овом кревету. Душе ми, не лажем! Не продала га ако лажем. Роди нам се једно дијете, а Видоје као да не воли дјецу. Вели, пусти то, смета нам; нисмо сами, а пролази нам вријеме. Дијете умрије, Видоје одмах направи друго. Не бој се, биће и дјеце. Кану и друго, син Војин. Слабашан, знала сам да неће дуго. Видоју и даље свеједно. Нисам те, каже, ни начео. И ја се убиједих у то. Не прође дуго, ја се опет подметнух. А било је и мене, нисам ни ја одувијек била овако смежурана и олињала као страшило. Кад бих се опружила, ево, овако, преко овог кревета, све је на мени пуцало! Груди као двије будимке, бедра дебела и цакле се као у какве одњеговане госпође.

– Хеј, госпођо, јеси ли ти дошла да продајеш тај кревет или да се ваљаш по њему?

Једном мој Видоје оде негдје и дуго га не би, па сам туговала и плакала. Баш на овом кревету. Млада, а сама; раскопчана и раздрљена, врућа као жеравица. Ни писма ни ријечи од њега. Око мене стока, подаље људи. Стоку милујем, на људе мислим. Правим се да ми је свеједно, кад их сретнем, а навече као да се свађам с њима. Зашто ме Илија не зграби у оном пласту сијена, зашто Миле не рече да ће да дође ноћас, зашто је Петар само на ријечима мушко?

– Пошто кревет, госпођо? Продајеш ли га?

– Двјеста динара, добар кревет, исправан.

Ако га продам, купићу брашна и литру уља, можда и двије. Сламу ћу прекрити поњавом и лећи на њу. Спавати свакако не могу. Само ће ме морити мисао да сам први пут потпуно сама од када су покојног Видоја однијели у старачки дом гдје ни двије ноћи није саставио. Без кревета, другара из прошлих дана, чувара тајни, свједока сласти. Без разговорника.

Ако га не продам, хоћу ли вечерас слатко да заспим на њему? Нисам знала колико вриједи док се с њим нисам почела растајати. Заборави се, старост, шта ћеш. Сунце снажније зажари и његов рески поглед удара право у кревет и старицу на њему. Наврло да је пробуди из милог сна присјећања. Радознало жели да чује продаје ли кревет, а њен сан сјачао од цјелоднвеног разговора и присјећања и одупире се сунчевој радозналости.

Слободан Јанковић

Прича са конкурса „Жикишон 2011“

Овај унос је објављен под Приче и означен са , . Забележите сталну везу.