Жикишон 2011: Запажена прича

ЖикишонПредстављамо причу „Посмртно крштење“ Ђуре Шефера Сремца из Руме, на тему „Живот пре и после смрти“, која је била запажена у конкуренцији сатирично-хумористичних прича на конкурсу „Живојин Павловић Жикишон 2011“ у организацији Сатиричне позорнице „Жикишон“ одржане 15. септембра 2011. године у Параћину:

ПОСМРТНО КРШТЕЊЕ *

Чуј ову причу, прикане мој, чудом да се начудиш!

Беше мој стари, бог да му душу прости, необичан човек. Не због темељне физичке грађе: им’о је поширока рамена а ручерде к’о лопате – права људина! – него, не може свако да се похвали са два имена. Не верујеш? Мораћеш. Ако коза лаже, рог не лаже.

Знаш, прика, шта ће ти рећи ова тиква пишчева? Чим је мој стари дош’о на овај загуљени свет, одма’ је им’о муке овосветске око имена. Скупише се тетке и стрине, па почеше превртати светску ситуацију. Јесте да је седмо дете у породици, ал’ нек му буде царско знамење – не сиротињско! И мудра одлука, без кума, паде: кућна бабица Стана рече дубокоумно: нек се зове – Фрања Јосип! Згледаше се жене око кревета породиље (бабе моје, по оцу) и аминоваше име малог курајбера. Откуд двоструко име, питаћеш се, пријатељу!? Ама, тако се зваше аустоугарски цар, а мој стари се родио у сред рата, лета 1915. Можда му то век продужило; претури преко главе и други светски, и доживе лепи’ седам и по деценија.

Е, сад чуј ово, за неверицу: кад се мој стари уздиже на небеса, мајка моја Елизабета, звана „мала Лиза“, морала га покрстити. Аустроугари му давно уведоше, у књигу рођења, двојно име на тамо њиховом, „угарском” језику, јер родио се с оне стране Дунава. Мати не могаше мужеву пензију добити, у данашње савремено доба, док га не покрсти у „Јожефа”, уз два сведока. Чудо невиђено – посмртно крштење, без кума и кумице, прика мој, да не верујеш! Срећом, надживеше га школски другари из истог места живљења, па они драге воље посведочише да је тај и тај покојник заправо Фрања Јосип, а не Ференц Јожеф. Још кад је матичар укапирао да се покојников отац (мој деда) звао такође Јосип, замало што не доби нервни слом. „Ама, тај покојник није цар па да носи два имена!” – ишчуђаваше се високоумни административни службеник. То испада као да је отац давао сам себи име, прика мој, просто за Риплијеву рубрику „Веровали или не“.

А целога живота носио мој стари своје часно име-двоиме, у читавој својој документацији: од радничке књижице, преко платног списка своје поштанске фирме, па здравствене папирологије до вересије у популарној комшијској кафаници „Код Шаце”. А кад би морао писати своје име са средњим иницијалом оца, сто пута би галамио на незнаног кума незнаног (јер одрастао је као сироче од малена). Био би то заиста царски потпис: после презимена би мој татица нашкрабао: Јосип, Јосипов, Фрања. Е, нека му је царска слава и хвала!

И после свих тих перипетија писарничког типа, тек тада савремена власт признаде наследници његовој пензију. Али, не лези враже! Први чек за пензију стиже на кућну адресу, погађај на чије име: опет Јожефа, а не Јосипа Фрању. Испада тако да је мати моја живела целих готово пола века (без једне године) са два човека истовремено, Јосипом и Јожефом. А шта тек ми, деца његова, да кажемо: код једних се (има нас четворо) у ђачкој књижици отац водио по једном, а код других – по другачијем имену!? Ето шта ти је бирократски систем, мој прикане, мој деране!

Да је мој стари жив, све би тај, под капом небеском, посл’о лепо и красно – у фину ‘атерину! И цара и царевину, и ројалисте, и капиталисте и тамо још неке… Ама, људи, дозовите се памети! Та, није он крив што се родио у капиталистичкој држави, а свет напустио у социјализму!

„Живот је, сине”, како је знао беседити, уз фраклић меке дудоваче, „мутна река, препуна брзака. Колико год да се отимаш, копрцаш и рукама и ногама – вуче те на дно, ‘тео ти то или не! Ниједан краљ ни цар те спасити не може, па имао ти једно или десет имена!”

Е, баш је то лепо срочио, свака му част!

Тако се то збило са оцем мојим двоименим, па ти види, прикане мој! Хоће ли се људи икада дозвати памети?

* Аутобиографска прича

Ђура Шефер Сремац

НАПОМЕНА: Прича је објављена у штамапном издању фанзина „Жикишон 2011″.

Овај унос је објављен под Жикишон 2011, Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.